Roditelji često prave ovu grešku koja ih udaljava od odrasle dece

Roditelji koji traže pomoć često se osećaju krivicu, odbačenost ili emocionalnu iscrpljenost, dok se njihova odrasla deca osećaju neshvaćeno, kritikovano ili još uvek nose teret starih povreda. Ipak, mnogi takvi odnosi mogu doživeti značajan, ponekad čak i drastičan, pozitivan preokret, piše Psychology Today.

Važno je razumeti da do zbližavanja ne dolazi tako što jedna strana dokaže drugoj da greši. Napredak se događa jer počnu drugačije da se odnose jedni prema drugima, čak i ako promena krene samo od jedne osobe. Iako to može izgledati očigledno, takav napredak je često teško postići. Međutim, tri pristupa pokazala su se transformativnim u praksi.

Dve istine mogu postojati istovremeno

Roditelji i odrasla deca u sukobu često ne vide više od jedne perspektive. Veliki pomaci događaju se kada odnos prestanu da tretiraju kao sudnicu. Na primer, roditelji će često prihvatati samo svoju istinu i govoriti da rade najbolje što znaju. To je legitiman stav, ali on može postojati uporedo sa stavom deteta: "Neke stvari koje su se dogodile su me jako povredile".

Situacija može biti i obrnuta. Odraslo dete može da ima osnovane pritužbe, ali da se istovremeno ponaša nepravedno i nanosi bol roditeljima. U tom slučaju, roditelj može da voli svoje dete, ali mora da postavi granice kako bi se zaštitio. Kad prihvati da može postojati i drugačija perspektiva, oporavak odnosa može da počne.

Ključno je prebaciti fokus s pitanja "Čija je verzija tačna?" na pitanje "Mogu li prihvatiti tvoje iskustvo, a da time ne poništim svoje?". Takav pristup otvara put prema boljem odnosu. 

Ograničenja nisu karakterne mane

Svi imamo svoja ograničenja u nošenju sa životnim izazovima. Odnosi postaju zdraviji kada roditelji i odrasla deca prestanu da koriste međusobna ograničenja kao oružje. To je suptilna, ali značajna promena.

Razumljivo je da je primamljivo misliti da je vaša odrasla kćerka sebična, pogotovo ako vas je njeno ponašanje povredilo. Ipak, pokušajte tu percepciju da promenite u: "Moja kćerka se teško nosi sa svojim osećanjima kada je pod velikim stresom".

Time ne gubite ništa, osim osećaja da ste žrtva, a dobijate sposobnost da situaciju sagledate tačnije. To ne znači da treba opravdavati bolno ponašanje; odgovornost ostaje važna u svakom odnosu. Ali posmatranje odraslog deteta kroz prizmu njegovih ograničenja, a ne navodnih karakternih mana, smanjuje prezir koji samo produbljuje sukob.

Ne dozvolite da negativno postane cela priča

Kada su odnosi napeti, naš mozak se priprema za nova razočaranja. Roditelji će tako kod svoje odrasle dece primetiti svaku neodgovorenu poruku, potcenjivački komentar i upitnu odluku. Jasno je da je takva negativna percepcija često obostrana. Odrasla deca govore da primećuju svaku kritiku, neželjeni savet ili neprijatan podsetik na prošlost.

Kada se roditelji i deca fokusiraju isključivo na "dokaze" da se ništa nije promenilo, njihov odnos se ozbiljno narušava. Zato je važno prepoznavati i male pozitivne pomake te graditi na njima. To može biti trenutak kada dete pokaže brigu za zdravlje roditelja ili kada roditelj primeti da mu dete izražava zahvalnost. Možda oboje postanu svesniji razgovora koji su prošli bez svađe.

Kada se roditelji i odrasla deca potrude da promene svoju percepciju na ove načine, njihovi odnosi postaju bliskiji. Ne dozvolite da vas ponos spreči u tome da napravite prvi korak. Verujte u proces i pozitivne promene koje mogu da uslede.