Vaspitačica otkrila šta se zaista dešava kada roditelji odu iz vrtića: „Deca plaču dva minuta, a mame mnogo duže“

Polazak u vrtić velika je promena i za decu i za roditelje. Dok mališani upoznaju novo okruženje, vaspitače i drugare, mame i tate često se suočavaju sa teškim rastancima, suzama i pitanjem da li će se dete brzo prilagoditi. Ipak, kako objašnjava Jovana Gmijović, diplomirani vaspitač i autorka knjiga za decu, iza dečjeg plača najčešće se krije strah od nepoznatog.

Prema njenom iskustvu, osetljivijoj deci posebno mogu da smetaju buka i nova sredina, dok se neka plaše da roditelji neće doći po njih. Zato je važno da vaspitač prepozna šta stoji iza reakcije svakog deteta i da mu pomogne da se oseća sigurno.

Rastanci da budu kratki, ali nežni

Jovana ističe da rastanci ujutru treba da budu kratki, ali nežni. Roditeljima savetuje da se ne iskradaju iz prostorije, već da dete poljube, jasno mu kažu kada će doći po njega i zatim se pozdrave. Zanimljivo je da dečji plač često traje mnogo kraće nego što roditelji očekuju.

„Koliko traje plač deteta kada uđe u sobu? Dva minuta, ali mame plaču duže“, kaže Jovana, uz šaljivu opasku da je jednom prilikom adaptaciju opisala rečima: „Adaptacija je dobro prošla, mama je plakala samo pola sata.“

Kako deci postaviti granice

Osim privikavanja na vrtić, jedna od najvažnijih tema u vaspitanju jeste postavljanje granica. Jovana smatra da su deci neophodni rutina, struktura, strpljenje i doslednost. To ne znači da dete ne sme da se naljuti ili rasplače kada mu nešto nije dozvoljeno, već da roditelji treba da prihvate njegove emocije, ali i da ostanu pri pravilima koja su postavili.

Važno je i da roditelji budu složni i da imaju ista pravila, jer nedoslednost može dodatno da zbuni dete.

Vaspitač je skener

Govoreći o odnosu sa roditeljima, Jovana ističe da se danas saradnja sa porodicama ponekad razlikuje od one kakva je nekada bila. Ipak, smatra da vaspitači veoma brzo mogu da primete određene obrasce u ponašanju deteta i da kroz svakodnevni rad prepoznaju koliko vremena roditelji provode sa njim, čitaju li mu i na koji način se zajedno razvijaju.

Kako kaže, deci je potrebno vreme, pažnja i zajedničke aktivnosti, a roditelji uglavnom pozitivno reaguju kada im vaspitači skrenu pažnju na oblasti u kojima mogu da budu još prisutniji.

Jovana je tokom rada sa decom ostala u kontaktu i sa brojnim nekadašnjim mališanima koje je ispratila iz vrtića. Njena ljubav prema dečjem svetu pretočena je i u tri knjige namenjene deci i roditeljima, a upravo joj je iskustvo iz vrtića poslužilo kao inspiracija za pisanje.

Celo gostovanje možete da pogledate u videu: