Šta treba darovitoj deci da budu srećna? Nauka daje zanimljiv odgovor

Odgajanje deteta čije intelektualne sposobnosti značajno nadmašuju sposobnosti njegovih vršnjaka može biti jedinstven, ali i usamljen put. Visok koeficijent inteligencije zvuči obećavajuće, ali sam po sebi ne garantuje ni uspeh ni sreću. Decenije naučnih istraživanja, tokom kojih je praćeno na hiljade darovite dece od detinjstva do odraslog doba, otkrivaju šta je zaista presudno. Čini se da ključ nije samo u podsticanju intelektualnih sposobnosti, već i u razumevanju njihovog emocionalnog i socijalnog sveta, kao i u donošenju hrabrih odluka kada je obrazovanje u pitanju.

Darovita deca ne dolaze nužno iz privilegovanih porodica

Jedan od najstarijih mitova jeste da darovita deca potiču isključivo iz imućnih porodica, čiji su roditelji akademski obrazovani. Najpoznatija dugoročna studija na ovu temu, koju je Luis Terman započeo na Univerzitetu Stanford pre gotovo jednog veka, pokazuje drugačije. Među 1.528 dece sa koeficijentom inteligencije većim od 135, manje od 30 odsto očeva imalo je zanimanja koja se smatraju „stručnim“.

Kada je um ispred emocija i tela

Ono što im je bilo zajedničko nije bio društveni status, već izuzetno rani razvoj. Gotovo polovina naučila je da čita pre polaska u školu, progovorila je i prohodala znatno ranije, dok su njihove igre i interesovanja više podsećali na one karakteristične za nekoliko godina stariju decu.

Taj kognitivni skok često prati ono što stručnjaci nazivaju asinkronim razvojem, odnosno situacijom u kojoj je njihov intelektualni razvoj znatno ispred fizičkog i emocionalnog razvoja. To stvara unutrašnji raskorak koji može biti izvor frustracija. Roditelji često govore o njihovoj izuzetnoj emocionalnoj osetljivosti i intenzitetu, dubokom osećaju za pravdu koji ih može opterećivati, perfekcionizmu i snažnoj samokritičnosti.

Visoka inteligencija ne znači život bez problema

Neka istraživanja ukazuju i na veću učestalost osetljivosti na hranu i odbojnosti prema određenim teksturama. Prepoznavanje ovih osobina ne znači traženje problema tamo gde ga nema, već predstavlja prvi korak ka pružanju odgovarajuće podrške.

Škola može da bude kočnica, ali i podsticaj

Najveća prepreka za darovitu decu i njihove roditelje često je obrazovni sistem. Dok se u Termanovo vreme preskakanje razreda smatralo uobičajenim za naprednu decu, današnje škole zaziru od takve prakse, uglavnom zbog straha da bi mogla da naruši socijalizaciju deteta. Naučni dokazi, međutim, pokazuju drugačiju sliku.

Preskakanje razreda može doneti dugoročne koristi

Dugogodišnja istraživanja posledica ubrzanog školovanja pokazuju da su deca koja su preskočila razred u odraslom dobu dostizala viši nivo obrazovanja, imala prestižnija i bolje plaćena zanimanja i, što je zanimljivo, stabilnije brakove. Kada su ih šezdesetih godina pitali da se osvrnu na svoj život, iskazivali su znatno veće zadovoljstvo karijerom i privatnim životom.

Strah da će se dete osećati izolovano među starijim učenicima često nema čvrsto uporište. Pojam „vršnjaka“ za darovito dete ne bi trebalo ograničiti samo na hronološku dob. Njegovi pravi, odnosno razvojni vršnjaci jesu deca sa sličnim mentalnim i emocionalnim razvojem, a upravo mu ubrzano školovanje može omogućiti da pronađe takvo društvo.

Kada izostanak izazova postane problem

S druge strane, posledice uskraćivanja mogućnosti za ubrzanje mogu biti ozbiljne.

Australijska studija, koja je tokom 20 godina pratila decu sa IQ-om većim od 160, pokazala je dramatičnu razliku. Ona kojoj nije bilo dozvoljeno da preskoče razred često su postajala nezainteresovana, napuštala su školovanje, imala probleme u sklapanju prijateljstava i patila od niskog samopouzdanja. Jedan od učesnika, uprkos izuzetnim intelektualnim sposobnostima, na kraju je radio u supermarketu, bez kvalifikacija i osećaja pripadnosti.

Darovita deca nisu imuna na mentalne probleme

Iako imaju izuzetne kognitivne sposobnosti, darovita deca nisu imuna na probleme sa mentalnim zdravljem. Štaviše, kod neke od njih određeni rizici mogu biti izraženiji. Budući da gradivo usvajaju veoma brzo, školsko okruženje često im je dosadno. To može dovesti do ponašanja koje se pogrešno protumači kao poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD), dok dete zapravo pati zbog nedostatka intelektualne stimulacije.

Osećaj nepripadanja može biti veoma stvaran

Istraživanja takođe pokazuju da darovita deca, posebno dečaci, mogu biti sklonija prikrivanju simptoma depresije, dok istovremeno svoje socijalno funkcionisanje i fizičko zdravlje mogu doživljavati lošijim u poređenju sa vršnjacima. Osećaj izolovanosti je stvaran: napredna interesovanja i složen način razmišljanja mogu im otežati povezivanje sa decom istog uzrasta.

Roditelj nije samo podrška, već i zagovornik

Zbog toga je uloga roditelja ključna, ne samo u podsticanju talenata već i u pružanju emocionalne sigurnosti i pomoći u izgradnji otpornosti. Važno je naučiti dete da su greške i neuspeh sastavni deo procesa učenja, a ne dokaz njegove nesposobnosti.

Biti roditelj darovitog deteta na kraju znači biti njegov najsnažniji zagovornik. To podrazumeva komunikaciju sa obrazovnim sistemom, pronalaženje stručnjaka koji razumeju njihove specifične potrebe i stvaranje okruženja u kojem se njihova različitost prihvata, a ne potiskuje.

Inteligencija je samo deo slagalice

Intelekt je moćan alat, ali tek uz emocionalnu stabilnost, socijalne veštine i priliku da uče tempom koji im odgovara, taj alat može doprineti ispunjenom i uspešnom životu.