Uvek očekujete najgore, stalno se izvinjavate ili tražite potvrdu da niste pogrešili? Možda je ovo razlog

Ignorisanje deteta i prekid komunikacije kao oblik kažnjavanja mogu ostaviti posledice koje se osećaju i dugo nakon odrastanja. Deca pritom često ne razumeju šta su pogrešila niti dobijaju priliku da razgovaraju o problemu, zbog čega mogu naučiti da povezuju sukobe sa odbacivanjem, krivicom i strahom.

Deca čiji su roditelji koristili ćutanje kao kaznu često prenose osam navika i osobina u odraslo doba.

1. Teško postavljaju granice

Kada roditelj prekine komunikaciju bez objašnjenja, dete se često više usredsređuje na ponovno pridobijanje njegove naklonosti nego na sopstvena osećanja. Zbog toga kasnije može teško da izrazi šta mu smeta i postavi jasne granice, naročito ako se plaši odbacivanja ili napuštanja.

2. Teško izražavaju emocije

Deca koja odrastaju uz roditelje koji probleme rešavaju ignorisanjem nemaju priliku da nauče kako izgleda otvoren i zdrav razgovor o osećanjima. Vremenom mogu početi da skrivaju sopstvene emocije jer se plaše da će iskrenost izazvati sukob ili udaljiti druge ljude.

3. Preterano se izvinjavaju

Takve osobe mogu naučiti da automatski preuzimaju krivicu kako bi što pre završile sukob. Budući da kao deca često nisu dobijala objašnjenje zašto ih roditelj ignoriše, u odraslom dobu mogu pretpostaviti da su upravo one nešto pogrešile i izvinjavati se čak i kada nisu odgovorne za problem.

4. Odbijaju bliskost

Strah od odbacivanja kod nekih može dovesti do izbegavanja emocionalne bliskosti. Umesto da otvoreno kažu šta im je potrebno ili šta ih je povredilo, mogu da se povuku i zatvore kada se osećaju ugroženo, a isti obrazac može se pojavljivati u partnerskim i prijateljskim odnosima.

5. Ponavljaju iste obrasce

Psihološkinja Barbara Grinberg objašnjava da roditelji koji koriste ignorisanje ne uče decu kako da obrade sopstvene emocije niti im omogućavaju zdravu samorefleksiju. Budući da ne znaju zašto je roditelj uznemiren, deca mogu preuzimati krivicu i ugađati drugima kako bi održala mir, a takve obrasce zatim nastaviti da ponavljaju i kao odrasli.

6. Osećaju se nepoželjno

Dugotrajan osećaj nevidljivosti može narušiti detetovo samopoštovanje. Takve osobe kasnije mogu verovati da njihova vrednost zavisi od toga da li su drugi zadovoljni njima, zbog čega zanemaruju sopstvene potrebe, ugađaju drugima i skrivaju osećanja iz straha od odbacivanja.

7. Uvek očekuju najgori ishod

Čak i manja svađa ili promena nečijeg raspoloženja može ih navesti da očekuju prekid odnosa ili odbacivanje. Budući da su kao deca ćutanje povezivala sa kaznom, u odraslom dobu mogu teško podnositi neizvesnost tokom sukoba i pokušavati po svaku cenu da ponovo uspostave mir.

8. Traže potvrdu i pažnju

Kada osete da se neko udaljava ili je loše raspoložen, mogu imati snažnu potrebu da ponovo pridobiju njegovu pažnju. Čak i sitnice poput neodgovaranja na poziv ili razočaranog pogleda mogu ih podsetiti na ignorisanje koje su doživljavali u detinjstvu i ponovo izazvati osećaj zbunjenosti i straha.