Papa Franja – Odlazak zaštitnika siromašnih

Papa Franja je bio 266. poglavar Rimokatoličke crkve, odnosno biskup Rima od marta 2013. godine pošto se njegov prethodnik, papa Benedikt XVI mesec dana ranije povukao sa pozicije.

Pre nego što je izabran za papu bio je kardinal, kao i nadbiskup Buenos Ajresa, a za njega se uobičajeno isticalo da je prvi papa koji dolazi iz vanevropske zemlje još od 8. veka, prvi iz Amerike, južne hemisfere, kao i prvi papa pripadnik reda Ignacija Lojole, Isusovac, pripadnik reda Društva isusovog (Societas Jesu).

Papa Franja rođen je kao Hoze Mario Bergoljo, decembra 1936. u Floresu, delu Buenos Ajresa. Njegov otac, Mario Bergoljo, bio je doseljenik, rođen u Italiji, u Pijemontu. Po zanimanju računovođa, u Argentini je radio na železnici. Majka Regina Sivori, Argentinka italijanskog porekla, bila je domaćica. Imao je dva brata i dve sestre. Otac je inače Italiju napustio 1929. Navodno ne iz ekonomskih, već iz političkih razloga kao protivnik fašizma.

Hoze Mario Bergoljo školovao se delom kod salezijanaca, jednog rimokatoličkog reda. Potom pohađa Srednju tehničku školu. Radio je više godina kao hemijski tehničar u laboratoriji, na odeljenju za hranu. Prethodno, kao domar, čak i kao pripadnik službe obezbeđenja u noćnom klubu.

Isusovcima se priključio marta 1958, posle oporavka nakon teške bolesti kada mu je operativno odstranjen deo pluća. Punopravni pripadnik reda, posle iskušeničkog staža, postao je marta 1960. uobičajenom monaškim obavezivanjem na siromaštvo, čednost i poslušnost.

Posle početnog bogoslovskog obrazovanja u Buenos Ajresu, humanistiku studira u Čileu, u Santjagu, gde stiče diplomu iz filozofije.

Predavao je potom književnost i psihologiju u srednjim školama u Santa Feu i potom Buenos Ajresu. Od godine 1967. studira i teologiju na Filozofsko-teološkom fakultetu San Migel, u Buenos Ajresu, gde će postati rektor 1980. godine.

Usavršavao se u Alkali de Henares, Španija. Sveštenik je postao decembra 1969. Predvodio je Društvo Isusovo (Societas Jesu) u Argentini od 1973. do 1979.

Zanimljivo je da mu je hodočasničko putovanje u Svetu zemlju omeo Jom Kipur rat oktobra 1973. Engleski je usavršavao u Miltaun institutu, u Dablinu 1980. godine.

Za doktorski rad pripremao se na Visokoj školi Zankt Georgen u Frankfurtu u Nemačkoj, a potom se nalazi na duhovnom radu u Kordobi, u Argentini.

• Preminuo papa

Rimokatolički nadbiskup Buenos Ajresa postao je 1998, koađutor, pomoćni buskup bio je prethodno od juna 1997, a biskup je postao 1992.

Kao nadležni biskup povećao je posvećenost sirotinjskim zonama, gde je duplirao broj sveštenika.

Obustavio je sve vidove luksuza, prethodno uobičajene, nametnuvši strogu fiskalnu disciplinu. Prodao je akcije, vrednosne papire kojima je Crkva tamo prethodno raspolagala, a izbegavao je čak i formalni protokol.

Foto: Profimedia

Kardinal je postao februara 2001, a sa pozicije rukovodioca biskupske konferencije Argentine uputio je otvoreno izvinjenje zbog neuspeha Crkve da zaštiti građane tokom uprave vojne hunte u poznoj fazi hladnog rata.

U danima ekonomske depresije u Argentini, Bergoljo je strahovao od vidne apatičnosti Argentinaca i pozivao na aktivan stav. Crkva je zvanično tada kritikovala mere štednje na koje su se odlučile vladine službe. Tumačeno je da će to samo produbiti siromaštvo. Decembra 2011, podneo je ostavku na mesto nadbiskupa Buenos Ajresa papi Benediktu XVI, ali je i dalje obavljao dužnost dok Vatikan nije imenovao drugog na tu poziciju.

Kao kardinalu dodeljeno mu je, u Rimu, više obaveza. Postao je član Kongregacija za bogosluženje i disciplinu sakramenata, Kongregacije za sveštenstvo, Papskog saveta za porodicu, Komisije za Latinsku Ameriku. Bio je takođe relator, zapisničar, u Biskupskom sinodu.

Ostavljao je utisak otvorene osobe, opredeljne za zajedništvo i dijalog. Pošto se papa Benedikt XVI februara 2013. povukao sa pozicije, za papu je izabran Franja. Prethodno, prilikom papske konklave, izbora, posle smrti Jovana Pavla II aprila 2005. Hoze Maria Bergoljo dobijao je prilikom izbora čak 40 glasova. Bio je zapravo drugi kandidat posle kardinala Racingera, potonjeg pape Benedikta XVI.

Zamolio je zatim kardinale da više ne glasaju za njega, kako bi proces konklave bio okončan. Kao visoki crkveni zvaničnik, nadbiskup, kardinal, potom i papa, bio je dosledan u odbacivanju raznih vidova luksuza, pa i formalnog protokola.

Odbijao je život u reprezentativnoj rezidencijalnoj palati, i u Buenos Ajresu, gde je živeo u malom iznajmljenom stanu i u Rimu gde je boravio u apartmanu 201 Doma Svete Marte, umesto u papskoj Apostolskoj palati.

Koristio je javni prevoz, umesto službenih vozila, u Argentini sve vreme, a i u Rimu dok je to bilo moguće.

Odbio je isto tako nošenje uobičajenog naprsnog zlatnog krsta, koji je zamenio gvozdenim, ne samo u Buenis Ajresu, kao biskup i nadbiskup, nego i potom kao papa.

Papsko ime Francisko odabrao je po Francisku iz Asisia (Franja Asiški) svetitelju koji je bio oličenje skromnosti. Ilustracija odnosa prema njemu kod najviših zvaničnika Argentine, gde se uobičajeno stavljao na stranu najrazličitijih nevoljnika, jeste i činjenica da mu je predsednik njegove zemlje, pošto je izabran za papu, čestitao tek nakon sat vremena, uz vidan nedostatak oduševljenja.

I pošto je izabran za papu, u hotel se vratio autobusom, odbivši službeno vozilo. Prilikom prvog obraćanja medijima izbor imena Franja objašnjavao je i željom da predvodi siromašnu Crkvu, za siromašne. Ako je nešto opšta odrednica njegovog ponašanja kao sveštenog lica, a posebno tokom pontifikata, to je poziv na milosrđe, uvek i svuda. Njegovo insistiranje na milosrđu prema migrantima ponegde je izazivalo negodovanje kod zvaničnika. Dosledno je apelovao na razum i mir, zbog tragičnih ratnih okolnosti u Ukrajini i na Bliskom Istoku, neretko pritom izazivajući negodovanje pojedinih medija i zvaničnika Zapada, zbog nekonvencijalnog pristupa.

Kao papa dozvolio je pristup ženama službama dikasterija, dakle ministarskim resorima Vatikana. Zagovarao je više takta, razumevanja, saosećaja, uopšte uzev, između ostalog, prema prethodno izopštenim pripadnicima altrenativnih seksulanih orjentacija.

Bio je veliki kritičar osnovnih postavki savremenog kapitalizma, sveopšteg klanjanja ekonomskim merilima, potrošačkoj maniji, konzumerizmu, opsesiji takozvanim ekonomskim rastom, kao i ekološkoj neodgovornosti koja uglavnim iz njega proističe. Delom, to je posledica činjenice da je poštovalac pojedinih ideja takozvane Teologije oslobođenja, karakterističnog, širokog, antikapitalističkog pokreta latinoameričkog rimoaktolicizma.

Istina, dosledno je odbacivao upliv marksisitičkih postavki na idejni sklop Teologije oslobođenja, što inače nije neobično čak i među nedvosmislenim rimokatolicima Južne Amerike.

Njegova uverenja plod su činjenice da je papa Franjao pripadao Redu Isusovaca (Societas Jesu) gde osim dubokog hrišćanskog misticizma, sistematske potpune posvećenosti obrazovanju i ozbiljnoj učenosti, postoji takođe, vekovna, tradicionalna rezerva prema neobuzdanostima tržista i brutalnostima kapitalizma uopšte. Prethodno su se dosledno suprotstavljali ropstvu.

Isusovci su bili principijelni na tim poljima, vekovima. Upravo zato su neretko bili predmet progona, čak i unutar Rimokatoličke crkve, a u više navrata progonile su ih vlasti u inače rimokatoličkim zemljama, kao u drugoj polovini 18. veka.

Za najkonzervativnije krugove ne samo u Crkvi nego i kod rimokatoličkih laika, papa Franja je otuda neretko bio predmet omraze. Da ne bude zabune, on nije bio levo opredeljen kako bi se u banalno političkim kategorizacijama moglo tumačiti. Na doktrinarnom nivou bio je dosledno konzervativan, ali pritom duboko posvečhen socijalnoj pravdi, s motivacijom najviših hrišćanskih uverenja.

Prvi papa jezuita, dosledan uverenjima svog reda, insistirao je da osnovni zadatak vernika nije toliko da se pridržavaju pravila, već da razaznaju na šta ih Bog poziva.

Upućivao je na odbacivanje onog što je nazivao klerikalizam, dakle sveštenički status i autoritet, zagovarajući da valja uvek biti što bliže malom čoveku, Narodu Božijem.