Siromaštvo, ROBIJA U SIBIRU, pomilovanje, književna slava... Život Fjodora Mihajloviča DOSTOJEVSKOG U 20 DOGAĐAJA

Dečak Fjodor rođen u bolnici za siromašne

30. oktobar (11. novembar po novom kalendaru) 1821. – Rođenje: Fjodor Dostojevski rođen je u Moskvi, u ulici Novaja Božedomka. U matičnoj knjizi zabeleženo je da je dečak Fjodor rođen u bolnici za siromašne, u porodici lekara Mihaila Andrejeviča Dostojevskog. Krstio ga je sveštenik Vasilij Iljin. Bolnica i danas postoji, a ulica i obližnja stanica metroa nose ime slavnog pisca. U zgradi se nalazi i memorijalni muzej posvećen Dostojevskom. Njegovi roditelji bili su Mihail Andrejevič i Marija Fjodorovna.

Kontroverzna smrt oca

6. jun 1839. – Smrt oca: Mihail Andrejevič Dostojevski, piščev otac, preminuo je. Zvanično je uzrok smrti bio moždani udar, ali su članovi porodice verovali da su ga ubili seljaci sa njegovog imanja. Dostojevski stariji poticao je iz svešteničke porodice, ali je stekao plemićku titulu. Bio je poznat po strogosti, a nakon smrti supruge Marije Fjodorovne, 1837. godine, sve više je pio i postajao razdražljiv. Prema sećanju piščevog brata Andreja, otac je stradao kada je, tokom jednog sukoba sa seljacima na imanju Čeremošno, izgubio kontrolu i počeo da ih vređa. Jedan od seljaka navodno je povikao: „Momci, ovo je kraj za njega!“, nakon čega su ga ostali napali i ubili. Porodica je sumnjala da je slučaj zataškan podmićivanjem nadležnih. Ipak, zvanična istraga utvrdila je da je Mihail Andrejevič umro od moždanog udara. Smrt oca ostavila je dubok trag na budućeg pisca. Sigmund Frojd je u poznatom eseju „Dostojevski i oceubistvo“ povezao ovaj događaj sa mogućim Edipovim kompleksom i motivom ubistva oca u romanu Braća Karamazovi, piše portal Polka.

„Pojavio se novi Gogolj!“

Januar 1846. – Književni debi: U „Petrogradskoj zbirci“, koju je priredio Nikolaj Nekrasov, objavljen je prvi roman Dostojevskog Bedni ljudi. Delo je naišlo na odličan prijem kod čitalaca, a kritičar Visarion Bjelinski prepoznao je izuzetan talenat mladog pisca. Prema poznatoj anegdoti, Nekrasov je, oduševljen romanom, rekao Bjelinskom: „Pojavio se novi Gogolj!“, na šta je kritičar odgovorio: „Vaši Gogolji niču kao pečurke.“ Dostojevski je ubrzo postao poznat u književnim krugovima, mada nisu svi kritičari bili oduševljeni njegovim radom. Kasnije će se i sam Bjelinski razočarati u njegovo stvaralaštvo, posebno nakon objavljivanja pripovetke „Dvojnik“.

Večita borba za pravednije društvo

Proleće 1846. – Susret sa Petraševskim: U poslastičarnici Volfa i Beranžea, na Nevskom prospektu, Dostojevski je upoznao Mihaila Petraševskog, mladog činovnika koji je u svom stanu organizovao okupljanja posvećena političkim i društvenim idejama. Na takozvanim petkom kod Petraševskog razgovaralo se, između ostalog, o učenjima francuskih utopijskih socijalista. Okupljanjima su prisustvovali književnici, kritičari i intelektualci, među kojima su bili i Mihail Saltikov, kasnije poznat kao Saltikov-Ščedrin, i Valerijan Majkov. Dostojevski je u časopisu „Otadžbinski zapisi“ objavljivao pripovetke „Dvojnik“ i „Gazdarica“. Iako ga utopijski socijalizam kasnije više nije privlačio, ideja o ljudima koji žele da izgrade pravednije društvo ostala je važna tema njegovih književnih dela.

Pomilovanje pred streljačkim vodom

22. decembar 1849. – Pet minuta do pogubljenja: Na Semjonovskom trgu u Sankt Peterburgu pročitana je smrtna presuda uhapšenim članovima Petraševskijevog kruga, među kojima je bio i Dostojevski. Sve je bilo pripremljeno za izvršenje kazne, ali je u poslednjem trenutku objavljeno pomilovanje. Pogubljenje je bilo inscenirano: car Nikolaj I unapred je odlučio da osuđenike pošalje na robiju i progonstvo. Glavna optužba protiv Dostojevskog odnosila se na to što je naglas čitao poznato Bjelinskovo pismo Gogolju, u kojem je kritičar oštro napao Gogoljeve verske i monarhističke stavove. Međutim, vlasti su bile posebno sumnjičave prema tajnim političkim okupljanjima nakon revolucija koje su 1848. godine zahvatile Evropu. Iskustvo lažnog pogubljenja duboko je potreslo pisca. Prema svedočenjima, uoči navodnog streljanja govorio je o Hristu, dok je jedan od osuđenika, Spеšnjev, odgovorio: „Šaka prašine.“ Dostojevski će kasnije ovo iskustvo pretočiti u jedan od najpoznatijih književnih monologa, izgovoren kroz lik kneza Miškina u romanu Idiot. Miškin opisuje čoveka osuđenog na smrt koji, suočen sa poslednjim minutima života, shvata koliko je svaki trenutak dragocen i koliko bi drugačije živeo kada bi dobio još jednu priliku.

Zaljubio se u udovicu Mariju na prvi pogled

6. februar 1857. – Prvi brak: U Kuznjecku se Dostojevski oženio udovicom Marijom Dmitrijevnom Isajevom, koju je upoznao 1854. godine, nedugo nakon izlaska sa robije. U to vreme Marija je živela sa suprugom u Semipalatinsku, gde je Dostojevski, prema presudi, služio vojni rok kao običan vojnik. Imala je sina Pavela, koji je postao piščev posinak. Dostojevski se u nju zaljubio još tokom njihovog prvog poznanstva. U pismu bratu Mihailu iz januara 1856. opisao je Mariju kao lepu, obrazovanu, inteligentnu i plemenitu ženu, koja je uprkos teškim okolnostima brinula o suprugu i detetu. Nakon smrti muža, Marija je ostala sama, bez novca i sa sedmogodišnjim sinom. Dostojevski je bratu priznao da je dugo voli i da ne može da zamisli život bez nje. Ipak, nije želeo da iskoristi njenu naklonost dok ne bude u mogućnosti da joj obezbedi sigurniju budućnost.

Nagoveštaj promena u carskoj Rusiji

17. april 1857. – Pomilovanje: Car Aleksandar II doneo je ukaz o pomilovanju političkih osuđenika, među kojima je bio i Dostojevski. Piscu su vraćena građanska prava i plemićki status koji mu je bio oduzet presudom iz 1849. godine, ali ne i pravo na povraćaj ranije imovine. Pomilovanje je bilo deo šire politike novog cara, koji je nastojao da raskine sa nasleđem vladavine Nikolaja I. Povratak političkih zatvorenika iz progonstva, među kojima su bili i dekabristi, doživljavan je kao nagoveštaj promena u Rusiji. Dostojevski je dve godine kasnije iskoristio novu slobodu kretanja i napustio Sibir, vrativši se u književni i društveni život Sankt Peterburga.

Čak su se i ideološki protivnici divili piščevom delu

1. septembar 1860. – „Zapisi iz mrtvog doma“: U novinama „Ruski mir“ počelo je objavljivanje „Zapisa iz mrtvog doma“, dela zasnovanog na Fjodorovom iskustvu robije. Knjiga je donela upečatljiv prikaz zatvorskog života, ali i složenu analizu ljudske prirode, odnosa među zatvorenicima i psihologije čoveka suočenog sa krajnjim poniženjem i lišavanjem slobode. U vreme velikih reformi u Rusiji, ovo delo privuklo je posebnu pažnju jer je prikazivalo zatvor kao prostor u kojem su se susretali pripadnici različitih društvenih slojeva. Čak su i ideološki protivnici Dostojevskog, među kojima je bio radikalni kritičar Dmitrij Pisarev, pozitivno ocenili knjigu.

Poniženi i uvređeni

8. januar 1861. – Časopis „Vreme“: Objavljen je prvi broj časopisa „Vreme“, čiji je urednik bio Dostojevskijev brat Mihail, mada su obojica aktivno učestvovala u uređivanju. U časopisu je, između ostalog, izlazio roman Poniženi i uvređeni, a među saradnicima su bili pesnik i kritičar Apolon Grigorjev i filozof Nikolaj Strahov. Časopis je zastupao ideje takozvanog počveničestva, pravca koji je naglašavao povezanost sa ruskom tradicijom i nacionalnim duhom. Istovremeno, objavljivao je i liberalnije stavove o društvenim i političkim pitanjima. Zbog jednog Strahovljevog teksta o odnosima Rusije i Poljske, objavljenog tokom Poljskog ustanka 1863. godine, vlasti su zabranile časopis. Braća Dostojevski ubrzo su pokrenula novi časopis, „Epohu“, ali on nije uspeo da dostigne popularnost svog prethodnika.

Strast prema ruletu

8. jun 1862. – Prvo putovanje u inostranstvo: Dostojevski je prvi put napustio Rusko carstvo. Putovao je kroz Prusku, Francusku, Englesku, Švajcarsku i Italiju, želeći da upozna život u zapadnoj Evropi. Svoje, često protivrečne utiske o evropskom društvu zabeležio je u putopisnom delu Zimske beleške o letnjim utiscima. Ipak, njegovi pogledi na Evropu nisu bili isključivo negativni, što se vidi i u opisima Švajcarske u romanu Idiot. Tokom putovanja upoznao je političkog emigranta Aleksandra Hercena, čijim će se životom i radom kasnije baviti. Upravo na ovom putovanju razvio je i strast prema ruletu, koja će postati jedna od važnih tema njegovog romana Kockar.

Ljubav sa znatno mlađom Apolinarijom

1863. – Dostojevski i Suslova: Avgust i septembar 1863. godine predstavljali su najintenzivniji period ljubavne veze Dostojevskog i Apolinarije Suslove. Upoznali su se početkom šezdesetih godina. Suslova je bila znatno mlađa od pisca, a njihovi politički stavovi bili su veoma različiti. Bila je obrazovana, samostalna i zainteresovana za književnost. Objavljivala je pripovetke, između ostalog i u časopisu „Vreme“. Njihova veza bila je burna i bolna. Suslova je istovremeno prolazila kroz nesrećnu ljubavnu priču sa drugim muškarcem, dok je Dostojevski još bio u braku. Veruje se da su oboje svoje iskustvo pretočili u književnost: Dostojevski u romanu Kockar, a Suslova u pripoveci „Tuđinac i naši“. Suslova se kasnije udala za Vasilija Rozanova, koji će postati poznati ruski pisac.

Patio za prvom suprugom Marijom dugo posle njene smrti

15. april 1864. – Smrt supruge: Marija Dmitrijevna Dostojevska preminula je od tuberkuloze. Dostojevski je godinu dana kasnije u pismu prijatelju, diplomati Aleksandru Vrangelu, priznao da njihov brak nije bio srećan, ali da su se uprkos brojnim nesuglasicama duboko voleli. Opisao ju je kao najpošteniju, najplemenitiju i najvelikodušniju ženu koju je poznavao. Njena smrt ostavila je veliku prazninu u njegovom životu, a bol nije prolazila ni mesecima nakon sahrane. Nakon njene smrti otišao je u Sankt Peterburg kod brata Mihaila, ali je samo tri meseca kasnije izgubio i njega.

Smrt brata izazvala zabunu u javnosti

10. jul 1864. – Smrt brata: Mihail Mihajlovič Dostojevski je preminuo. Fjodor je nakon njegove smrti preuzeo brigu o bratovljevoj udovici i deci, ali i obavezu da otplati njegove velike dugove. Istovremeno je na sebe preuzeo i celokupan teret izdavanja časopisa „Epoha“. Književni kritičar Nikolaj Strahov zabeležio je i zanimljivu zabunu koja je nastala nakon Mihailove smrti. Pošto čitaoci nisu pažljivo razlikovali imena braće, mnogi su pomislili da je preminuo poznati pisac Fjodor Dostojevski. Pisac je zato morao da se potrudi da javnost obavesti da je živ i da je umro njegov brat. Časopis „Epoha“ ugašen je u leto 1865. godine zbog finansijskih problema. Dostojevski je ostao zatrpan dugovima i dugo je morao da objavljuje u drugim izdanjima kako bi obezbedio sredstva za život.

„Robovlasnički“ ugovor

1. jul 1865. – Ugovor koji ga je doveo u dužničko ropstvo: U očajničkoj potrazi za novcem, Dostojevski je potpisao ugovor sa izdavačem Fjodorom Stelovskim. Ugovorom je izdavač dobio pravo da objavi tri toma njegovih dela, dok se pisac obavezao da za izdanje napiše i novi roman. Tako je nastao Kockar. Dostojevski je kasnije tvrdio da ga je Stelovski prisilio na potpisivanje ugovora, preteći mu zatvorom zbog dugova. U pismu je opisao taj dogovor kao užasan.

Roman Zločin i kazna nije obećavao

30. januar 1866. – Zločin i kazna: U časopisu „Ruski vesnik“ objavljen je prvi deo romana Zločin i kazna. Bio je to prvi u nizu Dostojevskijevih romana koje će objaviti izdavač Mihail Katkov, jedan od najuticajnijih ljudi u ruskom izdavaštvu. Katkov je zastupao snažnu državnu vlast i oštro kritikovao liberalne i nihilističke ideje. Dostojevski će u njegovom časopisu kasnije objaviti i Idiota i Braću Karamazove. Ipak, njihova saradnja nije uvek bila jednostavna. Katkov je odbio da objavi poglavlje romana Zli dusi u kojem se opisuje silovanje devojčice, pa je Dostojevski bio primoran da ga izostavi iz konačne verzije. To poglavlje danas se objavljuje kao dodatak romanu. Uprkos velikom interesovanju čitalaca, deo književne kritike nije smatrao da Zločin i kazna predstavlja značajan iskorak u stvaralaštvu Dostojevskog.

Sa drugom suprugom Anom ostao je do smrti

15. februar 1867. – Drugi brak: Dostojevski se oženio Anom Grigorjevnom Snitkinom, stenografkinjom kojoj je diktirao roman Kockar. Zbog ugovorne obaveze i kratkog roka za završetak knjige, pisac nije imao dovoljno vremena da je sam napiše. Angažovao je Anu, a uspešna saradnja ubrzo je prerasla u ljubavnu vezu. Nakon što je završio Kockara, Dostojevski ju je zaprosio. Ana mu je ostala važna saradnica, pomagala mu u pripremi rukopisa, vođenju prepiske i organizaciji izdavačkih poslova. Čak je založila svoj miraz kako bi pomogla suprugu da otplati dugove. Ubrzo nakon venčanja, par je napustio Rusiju i nekoliko godina proveo u inostranstvu, delom i kako bi izbegao poverioce. Dobili su četvoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Ana je nadživela supruga i kasnije objavila svoje memoare, brinula o izdavanju njegovih dela i postala poznata kolekcionarka poštanskih maraka.

Piščev dnevnik

31. januar 1876. – „Piščev dnevnik“: Objavljen je prvi broj „Piščevog dnevnika“, publikacije koju je Dostojevski sam uređivao i u kojoj je objavljivao tekstove o događajima koji su ga lično zaokupljali. Naziv je prethodno koristio za rubriku u novinama „Građanin“, u kojima je radio od 1873. do 1874. godine. U „Piščevom dnevniku“ bavio se književnošću, religijom, društvenim problemima, porastom broja samoubistava, političkim prilikama i brojnim drugim temama. Publikacija je izazvala veliko interesovanje čitalaca, koji su mu pisali i polemisali sa njegovim stavovima. U njoj su objavljene i neke od njegovih poznatih pripovedaka, među kojima su „Krotka“ i „San smešnog čoveka“.

Roman Braća Karamazovi napravio bum

1. februar 1879. – Braća Karamazovi: U časopisu „Ruski vesnik“ počelo je objavljivanje poslednjeg romana Dostojevskog, Braća Karamazovi. Delo je odmah privuklo veliku pažnju i postalo jedan od najznačajnijih književnih i društvenih događaja tog vremena. O romanu se raspravljalo u gotovo svim važnijim publikacijama, uključujući i crkvenu štampu, koja se inače retko bavila savremenom književnošću. Iako nisu svi kritičari i čitaoci pozitivno ocenili delo, gotovo svi su smatrali da ono zaslužuje ozbiljnu raspravu. Književni kritičari bavili su se i razlozima izuzetne popularnosti i uticaja koji je Dostojevski imao na savremenike.

„Za rusku ženu, o kojoj ste tako lepo govorili!“

8. jun 1880. – Govor o Puškinu: Na svečanom skupu Društva ljubitelja ruske književnosti u Moskvi, Dostojevski je održao govor posvećen Aleksandru Puškinu, povodom otkrivanja njegovog spomenika na Tverskom bulevaru. Govor je izazvao ogromno oduševljenje publike. Ljudi su plakali, grlili pisca i prilazili mu da mu čestitaju. Među prisutnima su bili studenti, književnici i ugledni članovi društva. U pismu supruzi Ani, Dostojevski je opisao kako su ga okupljeni zasipali poljupcima i čestitkama, dok su pojedini posetioci govorili da ih je njegov govor pomirio sa nekadašnjim prijateljima i protivnicima. Književnici Ivan Turgenjev i Pavel Anenkov takođe su mu prišli da mu čestitaju. Ivan Aksakov proglasio je govor istorijskim događajem. Na kraju skupa, više od stotinu žena izašlo je na pozornicu i stavilo mu lovorov venac, uz poruku: „Za rusku ženu, o kojoj ste tako lepo govorili!“ Čak su i kritičari koji se nisu slagali sa njegovim idejama priznali da je govor ostavio izuzetan utisak na publiku.

Na sahranu mu došlo 30.000 ljudi

28. januar 1881. – Smrt pisca: Fjodor Dostojevski preminuo je u Sankt Peterburgu, od posledica plućne bolesti. Njegova smrt bila je neočekivana. Istog jutra pisao je poslovna pisma i beležio broj pretplatnika „Piščevog dnevnika“. Uveče je, nakon rasprave sa sestrom Verom Mihajlovnom Ivanovom oko nasledstva, doživeo teško unutrašnje krvarenje, od čijih je posledica preminuo. Sahrana je prerasla u veliki javni događaj. Prema različitim procenama, okupilo se nekoliko hiljada ljudi, a pojedini izvori navode da ih je bilo čak 30.000. Pogrebna povorka satima je blokirala Nevski prospekt. Među okupljenima su bili pripadnici različitih društvenih slojeva i političkih uverenja, a posebno mnogo studenata i učenika došlo je da oda počast piscu.