Neki ljudi će radije IZGUBITI PRIJATELJA nego priznati grešku: Psihologija otkriva zašto im je toliko teško da kažu „pogrešio sam“

Postoje ljudi koji će pronaći deset opravdanja, okriviti okolnosti ili prebaciti odgovornost na druge, samo da ne bi izgovorili jednostavno „pogrešio sam“.

Iako takvo ponašanje može delovati kao obična tvrdoglavost ili arogancija, psihološki razlozi ponekad su mnogo složeniji.

Priznanje greške doživljavaju kao poraz

Za neke ljude greška nije samo pogrešan postupak, već dokaz da nisu dovoljno sposobni, pametni ili vredni. Zbog toga priznanje doživljavaju kao pretnju sopstvenom samopouzdanju.

Umesto da prihvate odgovornost, pokušavaju da zaštite sliku koju imaju o sebi.

Strah od osude često je jači od istine

Osobe koje su odrastale uz oštre kritike ili kažnjavanje zbog grešaka mogu naučiti da je sigurnije braniti se nego priznati propust.

To ne znači da će svako ko je imao takvo iskustvo razviti ovaj obrazac, ali kod nekih ljudi strah od osude ostaje prisutan i u odraslom dobu.

Uvek pronađu nekoga ko je kriv

Jedan od načina psihološke odbrane jeste prebacivanje odgovornosti. Tako osoba izbegava neprijatno suočavanje sa sopstvenim postupcima.

Problem nastaje kada takvo ponašanje postane pravilo, jer narušava poverenje i otežava rešavanje sukoba.

Kako razgovarati sa takvom osobom?

Umesto beskonačnog dokazivanja ko je u pravu, korisnije je razgovarati o konkretnom postupku i njegovim posledicama.

Na primer, umesto „Ti nikada ne priznaješ grešku“, možete reći: „Povredilo me je ono što si rekao i volela bih da razgovaramo o tome.“

Ipak, ne možete naterati drugu osobu da prihvati odgovornost. Možete samo jasno postaviti granice i odlučiti šta ste spremni da prihvatite.

Priznati grešku nije znak slabosti. Naprotiv, sposobnost da kažemo „pogrešio sam“ može biti važan pokazatelj emocionalne zrelosti.