Trčao je bos i ispisao istoriju: priča o Abebe Bikili, čoveku koji je promenio svet atletike

Kada je 10. septembra 1960. godine izašao na ulice Rima, Abebe Bikila nije bio među favoritima. Bio je gotovo nepoznat atletičar iz Etiopije, a na startu se pojavio bez patika, nakon što mu je obuća napravila bolne žuljeve. Ipak, upravo će taj bosonogi trkač ispisati jednu od najčuvenijih stranica u istoriji olimpijskog sporta i postati pionir generacija istočnoafričkih atletičara koje će decenijama dominirati dugoprugaškim trčanjem.

To je, bez sumnje, jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji sporta.

Kada je Abebe Bikila trčeći bos postao prvi crni Afrikanac koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju u maratonu, na ulicama Rima, bio je to jedan od najikoničnijih trenutaka Olimpijskih igara 1960. godine.

Ali, značaj tog čudesnog atletskog podviga prevazilazi sam trenutak. Bikilino nasleđe danas se oseća na atletskim stadionima, kros stazama i putevima širom sveta, zahvaljujući eksploziji istočnoafričkog dugoprugaškog trčanja.

Od Kip Kejna do Filberta Bajiја, od Henrija Ronоa do Džona Njugija, od Derartu Tulu do Tiruneš Dibabe, od Pola Tergata do Hajlea Gebrselasija i od Kenenise Bekelea do Eliuda Kipčogea, istočnoafričke legende obeležile su ovaj sport tokom prethodnih šest decenija.

Svi oni, na neki način, duguju Bikili, prvom velikom istočnoafričkom šampionu svetskog renomea koji je otvorio vrata svemu što je usledilo.

Počeo je da trči sa 19 godina

Abebe Bikila rođen je u mestu Jata, u planinskom regionu Debre Bihan, slučajno istog dana kada je Argentinac Huan Zabala osvojio olimpijsko zlato u maratonu na Igrama u Los Anđelesu 1932. godine.

Odrastao je u ruralnoj sredini i kao mladić se bavio čuvanjem stoke. Međutim, jedan odlazak u glavni grad Etiopije Adis Abebu promenio je pravac njegovog života.

Tokom posete Carskoj palati, gde je video pripadnike Carske garde kako treniraju, Bikila je bio impresioniran onim što je video. Sa 19 godina prijavio se za službu u Carskoj gardi i bio primljen.

Svi pripadnici garde podsticani su na intenzivno fizičko vežbanje, a Bikila je ubrzo otkrio da ima prirodan talenat za trčanje. U početku se takmičio na 5.000 i 10.000 metara, da bi prvi maraton istrčao 1959. godine, u okviru proslave Dana vojnih snaga u Adis Abebi.

Švedski trener Oni Niskanen, tadašnji direktor atletike u Etiopiji, prepoznao je u njemu budućeg šampiona i Bikili napravio strukturirani program treninga. Samo mesec dana pre Olimpijskih igara osvojio je etiopske kvalifikacije za maraton u Adis Abebi.

Njegov rezultat bio je impresivan. Uprkos tome što se takmičio na nadmorskoj visini većoj od 2.400 metara, vitki Etiopljanin pobedio je vremenom 2:21:23, što je bilo bolje od tadašnjeg olimpijskog rekorda.

Time je izborio mesto u etiopskoj reprezentaciji za Rim, a u italijansku prestonicu stigao je kao još uvek neiskusan, ali izuzetno kvalitetan atletičar.

Trčanje bosih nogu stvorilo je legendu

Pod Niskanenovim nadzorom, Bikila je u Etiopiji trenirao i u obući i bos. Međutim, nekoliko dana pred Olimpijske igre u Rimu njegove patike su se raspale.

Otišao je u lokalnu prodavnicu obuće i izabrao drugi par, ali su mu nove patike napravile žuljeve. Zbog toga je odlučio da najveću trku u karijeri istrči bos.

Maratonska staza prolazila je pored nekih od najpoznatijih znamenitosti Rima, a trka je počela u 17.30 kako bi se izbegle najviše dnevne temperature. Pošto je završetak bio predviđen nakon zalaska sunca, stotine italijanskih vojnika osvetljavale su stazu bakljama.

Uprkos kasnom startu, na startu se našlo 69 atletičara iz 35 zemalja. Trka je počela na Pjaca del Kampidoljo, jednom od sedam rimskih brežuljaka, na temperaturi od 23 stepena Celzijusa.

Favorit je bio svetski rekorder Sergej Popov iz Sovjetskog Saveza, dok je malo ko uopšte čuo za bosonogog Bikilu, a još manje njih očekivalo da bi mogao da se bori za medalju.

Na 10. kilometru, koji je pretrčan za 31:07, vodeću grupu činili su petostruki prvak Belgije Aurele Vandendris, Britanac Brajan Kilbi, Irac Berni Mesit, Bikila i još jedan relativno nepoznati afrički atletičar, Marokanac Radi ben Abdeselam, koji je samo 48 sati ranije zauzeo 14. mesto u finalu trke na 10.000 metara.

Do 20. kilometra trka je počela da dobija jasniji tok. Afrički dvojac, Bikila i Abdeselam, preuzeo je kontrolu i stekao gotovo pola minuta prednosti u odnosu na Belgijanca Vandendriša koji je počeo da posustaje.

Bikila i Abdeselam nastavili su da ubrzavaju u svojevrsnom gladiatorskom obračunu, dok se u blizini nalazio Koloseum, arena u kojoj su se vekovima ranije vodile sasvim drugačije borbe.

Na 25. kilometru imali su vreme 1:20:27 i više od minut i po prednosti u odnosu na Popova i Novozelanđanina Barija Mejgija, učenika čuvenog trenera Artura Lajardа, koji su vodili borbu za treće i četvrto mesto.

Do 30. kilometra prednost vodećeg dvojca porasla je na više od dva minuta. Bikila i Abdeselam bili su i dalje izjednačeni na 35. kilometru, koji su prošli za 1:50:27, dok je Mejgi iza njih napravio jasnu razliku u odnosu na Popova.

Inspiraciju pronašao kod obeliska iz Aksuma

Nakon što su na 40. kilometru napustili drevni Apijev put, borba za zlato konačno je dobila rasplet.

Najpre je Abdeselam ubrzao, ali je Bikila odgovorio. Oko 500 metara pre cilja Etiopljanin je zadao odlučujući udarac na Pjaca di Porta Kapena.

U tom trenutku dogodila se i istorijska ironija. Na trgu se nalazio obelisk iz Aksuma, koji su Italijani odneli iz Etiopije nakon invazije na tu zemlju 1936. godine.

Bikila je prepoznao spomenik, produžio korak i počeo da se odvaja od Abdeselama. Ipak, u poslednjih 60 metara čekala ga je još jedna prepreka: morao je vešto da izbegne motocikl koji je zalutao na stazu.

Bikila je kroz cilj kod Konstantinovog luka prošao u svetskom i olimpijskom rekordu od 2:15:16,2, popravivši za 0,8 sekundi svetski rekord Sergeja Popova.

Hrabri Abdeselam završio je oko 25 sekundi kasnije i osvojio zasluženu srebrnu medalju, dok je bronza pripala Bariju Mejgiju.

Četiri godine kasnije odbranio olimpijsko zlato

Rim nije bio kraj Bikiline sportske priče.

Četiri godine kasnije vratio se na Olimpijske igre, ovoga puta u patikama, i uspešno odbranio titulu u Tokiju. Pritom je postavio novi svetski rekord od 2:12:11,2.

Bila je to maestralna predstava etiopskog atletičara, koji je pobedio sa više od četiri minuta prednosti, iako je samo 40 dana ranije podvrgnut operaciji slepog creva.

Bikila se vratio i na Olimpijske igre u Meksiko Sitiju 1968. godine, sa ambicijom da osvoji treće uzastopno zlato u maratonu. Ipak, zbog povrede je morao da odustane posle 17 kilometara.

Godine 1969. doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobio prelom vrata i povredu kičmene moždine, zbog čega je ostao paralizovan.

Preminuo je 1973. godine, u 41. godini, od izliva krvi u mozak povezanog sa posledicama nesreće.

U izuzetnoj karijeri, od 1960. do 1966. godine, Bikila je pobedio na 12 od 13 maratona koje je završio. Jedini put kada nije osvojio medalju bilo je na Bostonskom maratonu 1963. godine, kada je zauzeo peto mesto.

Ipak, možda njegova najveća pobeda nije ostvarena ni na ulicama Rima ni Tokija, već u neizbrisivom nasleđu koje je ostavio za sobom. Decenije dominacije istočnoafričkih trkača na dugim prugama predstavljaju možda i najbolji dokaz koliko je Bikila promenio ovaj sport.