“Uživaj u životu, ja umirem ali ti moraš znati koliko je život lep. Lep!” Vedrana Rudan je do poslednjeg slova pisala o ljudima, o nepravdi, o ljudskosti...

Preminula je Vedrana Rudan. 

Obično se u novinama pojavljuju napisi “posle duge i teške bolesti”.

Vedrana Rudan bi verovatno, najblaže rečeno, negodovala da pročita takav napis. 

Ne, ljudi dragi. 

Umrla je posle života. Umrla je kako je samo ona umela. Sa beskrajnom mudrošću i crnim humorom u tastaturi. Bez stresa. Tako je nazvala svoju poslednju knjigu.

U grupi sam “onih kojima je najteže”. Zato znam da mi nije najteže. Umrijet ću, umrijet će i drugi.  

Poslednji post na svom blogu, koji je objavila ni mesec dana pre nego što će se, kako je to svojevremeno sročila, preseliti na “područje bez signala”, posvetila je medicinskim sestrama koje su na riječkoj onkologiji brinule o njoj. 

Nisam bogata, da jesam dala bih im sve što imam. “To je naš poziv…” 

Do poslednjeg slova pisala je o ljudima. O nepravdi. O ljudskosti.

Samo je na prvi pogled delovalo da piše o sebi. Pisala je o drugima.

I, reklo bi se da nema mnogo ljudi britkijeg pera nego što je bila Vedrana Rudan.

Jer, pero za nju nije bilo pero, nego koplje i baklja. Književnost je bila njen život. 

Nije Vedrana Rudan umrla. 

Preselila se na područje bez signala. 

Ko je bila Vedrana Rudan?

Vedrana Rudan se rodila u Opatiji, 29. oktobra 1949. Već u prvom razredu osnovne škole odabrala je životni poziv – da bude književnica. Tada je dobila i prvu književnu nagradu.

Završila je studije hrvatskog i nemačkog jezika na Pedagoškoj akademiji u Rijeci. Radila je kao nastavnica, turistički vodič, prodavačica sladoleda.

Vedrana Rudan je objavila 17 knjiga, koje su prevedene na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik. Pozorišne predstave prema njenim knjigama igrane su u Hrvatskoj, Srbiji, Poljskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Američkim Državama, Mađarskoj. 

Bila je novinarka i kolumnistkinja u štampi, urednica na radiju i voditeljka na televiziji. Svaki put je dobila otkaz.

Iz prvog braka ima sina Slavena i ćerku Asju. Njen drugi suprug Ljubiša Drageljević bio je osam godina mlađi od nje. Njemu je ostavila zavet: “Uživaj u životu, ja umirem ali ti moraš znati koliko je život lep. Lep!”

Baka

Rudan ima unuku Katju, kojoj je posvetila knjigu Besplatna dostava. Za lik petogodišnje devojčice u romanu pozajmila je, kako je sama govorila, deo unukinog govora i neke njene „fore“.

Besplatna dostava predstavlja novu, proširenu verziju ranijeg romana Amaruši. Knjiga je specifična po tome što je priča ispričana kroz niz monologa odraslih upućenih petogodišnjoj devojčici, dok dete ostaje gotovo potpuno nečujno.

Imala je i sasvim drugačiju, nežniju stranu. Jedina prava strast joj je bila čokolada. Bila je kolekcionar torbi. I toliko toga još podrazumevao je životni poziv Vedrana Rudan.

"Besmrtna"

U martu 2025. godine, gostujući na HRT-u 1 kod Aleksandra Stankovića u emisiji Nedeljom u dva, Rudan je javno govorila o tome da boluje od retke vrste karcinoma.

Na kraju emisije izgovorila je rečenicu koja je snažno odjeknula u javnosti:

„Želim da kažem da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih. I da sam besmrtna. Neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala.“

Eto. 

Tamo je Vedrana.