Elza je GRADONAČELNICA, BARMENKA i jedini glasač u svom selu! Kada ispriča zašto sve to radi, ljudima KREĆU SUZE

U američkoj saveznoj državi Nebraski postoji mesto koji prkosi svakoj definiciji američkog urbanog života - selo Monovi. Nekada mala, ali živa zajednica, sa stotinak stanovnika, danas broji samo jednu osobu – 89-godišnju Elzi Ajler.

Ali iako je jedina stanovnica, Elza nije samo obična meštanka. Ona je gradonačelnica, bibliotekarka, barmenka, blagajnica, pa čak i ona koja se stara da svetla u gradu ostanu upaljena. Njena neverovatna posvećenost održava Monovi u životu, čineći ga pravim simbolom duha malih američkih gradova.

Tridesetih godina prošlog veka Monovi je bio prometno mesto duž železnice Elkhorn, dom za 150 ljudi, sa prodavnicama, restoranima, pa čak i zatvorom. Međutim, sredinom 20. veka svetla ovog grada počela su da blede, nagoveštavajući njegov pad.

Nakon Drugog svetskog rata, poljoprivredni uslovi na Srednjem zapadu su se pogoršali, što je dovelo do propasti mnogih lokalnih zajednica i ubrzalo ekonomske promene u zemlji. Ljudi su počeli da traže posao drugde, ostavljajući za sobom uspomene i građevine, poput napuštene crkve i drugih sablasno tihih zgrada.

Probala život u gradu - ali to nije bilo za nju

Elzi je odrasla na farmi udaljenoj svega nekoliko stotina metara od Monovija i upoznala svog budućeg supruga Rudija u lokalnoj školi sa jednom učionicom. Kasnije su autobusom putovali u srednju školu udaljenu oko 11 kilometara. Kada se Rudi početkom 1950-ih prijavio u američko vazduhoplovstvo, raspoređen je u Francusku tokom Korejskog rata. Dok je on bio odsutan, Elzi se preselila u Kanzas Siti s nadom da postane stjuardesa. Međutim, ubrzo je shvatila da joj gradski život ne prija i vratila se u Monovi.

Udala se za Rudija sa 19 godina i dobili su dvoje dece. Nekoliko godina kasnije, Rudi, koji je radio u silosu za žito i dostavljao gorivo na obližnje benzinske pumpe, došao je na ideju da obnovi stari bar koji je nekada pripadao Elzinom ocu. Tako su 1971. godine otvorili Monovi Tavern.

Poslednje prodavnice zatvorene 1970-ih

Iako je otvaranje taverne bila sjajna ideja, grad je već tada bio na putu propadanja. Poslednja sahrana u lokalnoj crkvi bila je Elzinog oca 1960. godine, dok su pošta i poslednje prodavnice zatvorene između 1967. i 1970. Škola je prestala sa radom 1974. Kao znak promena i generacijskih razlika, njihova deca napustila su grad sredinom sedamdesetih, a 1980. godine populacija se svela na samo 18 ljudi. Do 2000. u Monoviju su ostali samo Rudi i Elzi, još uvek vodeći svoju tavernu.

Od 2004. jedini stanovnik

Nažalost, Rudi je preminuo 2004. godine, ostavljajući Elzi kao jedinog stanovnika Monovija. Tada je Monovi prestigao Gros, Nebrasku, koja ima dvoje stanovnika, postavši jedini inkorporirani grad u Americi sa samo jednom osobom.

Život kao jedina stanovnica Monovija možda zvuči nestvarno, ali Elzi tvrdi da je sasvim zadovoljna svojom neobičnom situacijom. Njene obaveze su, međutim, prilično neobične. Svake godine postavlja obaveštenje u svom baru – jedinom preduzeću u gradu – o održavanju izbora za gradonačelnika, a zatim glasa za sebe. Kao aktuelna gradonačelnica, dužna je da osmisli plan za održavanje lokalnih puteva kako bi obezbedila godišnje državne subvencije. Takođe, sama sebi naplaćuje porez od oko 500 dolara kako bi tri ulične svetiljke nastavile da svetle, a voda da teče.

Kao vlasnica taverne, kada svake godine podnosi zahtev za dozvolu za alkohol i duvan, dokumenta stižu gradskoj sekretarki – Elzi. Ona ih potpisuje kao činovnica, a zatim ih predaje vlasnici bara – takođe sebi. Takođe vodi evidenciju o praznim kućama, u slučaju da se neko ipak odluči da se preseli u Monovi, iako su one u stanju raspadanja.

Turisti često posećuju ovo mesto

Iako živi sama i svakog dana prelazi svega nekoliko metara od svoje prikolice do taverne, Elzi redovno prima posetioce koji dolaze čak i iz udaljenih krajeva, između 30 i 300 kilometara daleko. Neki su rođaci bivših stanovnika Monovija, a njen bar služi kao mesto okupljanja za sve njih. Ljudi dolaze i zbog nedeljne večeri posvećene kartaškoj igri "juker", a njena knjiga gostiju puna je potpisa iz svih delova sveta. Nije loše za grad sa jednim stanovnikom.

Još jedan emotivan razlog zašto je Elzi toliko vezana za Monovi jeste biblioteka njenog pokojnog supruga. Rudijeva poslednja želja bila je da svoju ogromnu kolekciju knjiga pretvori u javnu biblioteku. Pre smrti naručio je montažni objekat od 30 kvadratnih metara i spakovao svojih 5.000 knjiga i časopisa, ali nije dočekao završetak projekta. Ipak, porodica se okupila i završila biblioteku, a znak s ručno ispisanim natpisom, koji su izradili unuci, stoji kao podsetnik na njegovu ljubav prema knjigama.