Kako je izgledalo odrastanje 90-ih godina? Evo koje stvari su deca morala SAMA da rešavaju

Od dece se očekivalo da samostalno rešavaju brojne situacije koje su današnjim generacijama gotovo nezamislive. Iako su roditelji bili brižni i posvećeni, deca se nisu nadzirala na svakom koraku kao što je to danas uobičajeno. U mnogim su stvarima bila prepuštena sama sebi – od pisanja domaćih zadataka bez pomoći interneta, do pamćenja telefonskih brojeva kako bi ostala u kontaktu s prijateljima, jer su mobilni tek bili u začetku. Ako vam sve to zvuči poznato, nema sumnje - vi ste dete 90-ih, piše "YourTango".

Pisanje zadataka bez Gugla

Današnjoj deci na raspolaganju je bezbroj tehnoloških pomagala za školske obveze. Od Gugla do onlajn enciklopedija, rešavanje domaćih zadataka nikada nije bilo jednostavnije. Deca 90-ih, s druge strane, uglavnom su bila prepuštena sama sebi. Iako je "dial-up" internet polako ulazio u domove, većina nas morala je pažljivo pratiti na času kako bismo kod kuće znali da rešimo zadatke, oslanjajući se isključivo na udžbenike i vlastito znanje.

Samostalna priprema doručka

Većina dece 90-ih odrastala je u domaćinstvima gde su oba roditelja radila. To je značilo užurbana jutra i ludu trku kako bi se svi spremili za školu i posao. Zbog toga smo za doručak najčešće bili zaduženi sami. Ubaciti vafle u toster ili zgrabiti pecivo pre izlaska iz kuće bilo je najbrže rešenje koje je roditeljima omogućilo da se usredsrede na svoje obaveze, a nama da ne ostanemo gladni.

Pamćenje telefonskih brojeva

Zamislite svet bez mobilnih telefona - današnjim generacijama to bi verovatno izazvalo paniku. Ali, u 90-ima je to bila stvarnost. Umesto imenika u telefonu, morali smo pamtiti sve važne brojeve. Ako bi nam u školi pozlilo, morali smo znati broj na koji možemo dobiti roditelje. Za dogovore s prijateljima, morali smo znati njihove kućne brojeve napamet. Iako smo se danas navikli da se oslanjamo na pametne telefone, stručnjaci poput dr. Suzan Kraus Vitborn upozoravaju da nas to čini manje inteligentnima. Preporučuje pamćenje brojeva jer preveliko oslanjanje na tehnologiju sprečava naš mozak da radi ono za šta je sposoban.

Sami su pronalazili zabavu

Bez pametnih telefona i naprednih video igara, deca 90-ih morala su sama da pronalaze načine da se zabave. Roditelji su bili zauzeti poslom ili kućnim obavezama i nisu uvek imali vremena da ispunjavaju naše slobodno vreme. Zato smo morali da budemo kreativni. Sate smo provodili napolju, trčeći po susedstvu, ili bismo se igrali igara pretvaranja, stvarajući čitave imaginarne svetove. Istraživanja danas potvrđuju da deca koja se igraju takvih igara "češće imaju jače veštine u nizu važnih područja", uključujući kreativnost, socijalne i emocionalne veštine.

Snalaženje s prvom tehnologijom

Devedesete su bile godine u kojima je tehnologija polako ulazila u naše domove. Imali smo televizor, možda Nintendo 64 i jedan veliki porodični kompjuter s nekoliko igara. Nije bilo Jutjub tutoriala koji bi nam pokazali kako nešto da popravimo ili pokrenemo. Umesto toga, morali smo sami, metodom pokušavanja i grešaka, otkriti kako stvari funkcionišu. Tako smo postali generacija koja je prva naučila zlatno pravilo rešavanja tehničkih problema: "ugasi pa ponovno upali".

Čuvanje mlađe braće i sestara

Ako ste bili najstarije dete u 90-ima, verovatno ste bili i produžena ruka svojih roditelja. Starija deca često su bila zadužena za čuvanje mlađih, bilo dok su roditelji bili na poslu ili samo dok su se igrali napolju. Od pomaganja oko zadataka do paženja da ne istrče na ulicu, teret brige često je padao na stariju braću i sestre. Istraživanje iz 1995. godine pokazalo je da su deca mlađa od pet godina provodila u proseku 11 sati nedeljno pod nadzorom svoje starije braće i sestara. Bio je to deo odrastanja - usađena nam je odgovornost i briga za druge od malih nogu.

Sami smo sanirali ogrebotine

Deca 90-ih provodila su neusporedivo više vremena napolju. Bez tableta i pametnih telefona, vožnja bicikla, trčanje i igra na otvorenom bile su naše glavne opcije za zabavu. Roditelji su nam dopuštali da ostanemo napolju do mraka, a to je neizbežno donosilo i po koju ogrebotinu ili masnicu. Osim ako se nije radilo o nečem ozbiljnom, očekivalo se da ćemo sami staviti flaster i nastaviti s igrom. Prema izveštaju Instituta za društvena istraživanja Univerziteta Mičigen, današnja deca provode samo sedam minuta dnevno u nestrukturiranoj igri na otvorenom, što je pad od 50 posto u 20 godina i zabrinjava zdravstvene stručnjake.

Borba protiv dosade

Rečenica "dosadno mi je" nije bila nešto što su roditelji u 90-ima voleli da čuju. Odgovor je obično bio da imamo sve što nam je potrebno da se zabavimo i da sami pronađemo rešenje. Ponekad je to značilo gledanje televizije, ali češće smo morali da budemo kreativni - izrađivali smo narukvice prijateljstva, igrali se s lutkama ili jednostavno šutirali loptu u dvorištu. Psihološkinja Erin Vestgejt objasnila je za "New York Times" da dosada, u umerenim količinama, može biti korisna jer "podstiče kreativnost i rešavanje problema i motiviše decu da traže aktivnosti koje im se čine smislenima".

Razgovor s nepoznatima

Pristojnost i dobri maniri bili su izuzetno važni tokom odrastanja u 90-ima. To je uključivalo i razgovor s poštovanjem prema svima, pa čak i nepoznatim ljudima. Dok danas decu učimo o "opasnosti od stranaca", tada su nas roditelji često podsticali da sami komuniciramo. Bilo da je trebalo pitati prodavca u prodavnici gde nešto stoji ili naručiti jelo u restoranu, očekivalo se da to obavimo sami. Verovali su da će nam to pomoći u razvijanju samopouzdanja i socijalnih veština.

Sami do škole i nazad

Deca 90-ih bila su znatno nezavisnija. Iako nismo bili "latchkey kids" generacija poput one pre nas, imali smo više slobode. Roditelji su često radili, pa bi nas ujutro ostavili u školi na putu na posao, ali povratak kući bio je naša briga. Ponekad bismo se vozili s prijateljima, a ponekad smo pešačili. Sami smo se snalazili za prevoz. Tek kasnije, s porastom panike zbog "opasnosti od stranaca", počeo se nametati trend da deca moraju biti pod stalnim nadzorom odraslih.

Javljanje na kućni telefon

Zvuk zvonjave fiksnog telefona danas je retkost, ali u 90-ima je bio deo svakodnevice. Deca su se često utrkivala ko će se prvi javiti, a mnogima je to bio i zadatak. Bilo je uzbudljivo proveriti je li poziv za nas, a razočaravajuće kad bi neko zvao roditelje. Danas, prema podacima Gospodarske komore, "s neverovatnih 71,7% odraslih u SAD-u koji se sada oslanjaju isključivo na bežične telefone, fiksni telefoni postaju stvar prošlosti".