LJUPKI KANIBALI koji u samoodbrani ispuštaju TEČNI SMRAD: 10 zanimljivosti o BUBAMARAMA

Postoji više od 5.000 vrsta bubamara širom sveta, a osim po upečatljivim bojama, poznate su i kao veliki saveznici baštovana jer se hrane biljnim štetočinama, poput biljnih vaši. Ipak, nisu sve bubamare korisne. Neke vrste, poput azijske bubamare, postale su štetočine jer potiskuju domaće vrste insekata.

Bubamare se na engleskom nazivaju i ladybirds ili lady beetles, ali uprkos nazivu, one zapravo nisu bube u užem smislu te reči. Pripadaju redu tvrdokrilaca (Coleoptera), istoj grupi kojoj pripadaju i brojne druge vrste tvrdokrilnih insekata.

Evo 10 zanimljivosti o ovim neobičnim stanovnicima naših vrtova.

1. Nisu sve bubamare crvene sa crnim tačkama. Njihove boje i šare često zavise od staništa. Iako su najpoznatije crvene ili žute bubamare sa crnim tačkama, postoje i vrste gotovo svih boja. Neke su crno-bele, druge tamnoplave i narandžaste, a pojedine imaju pruge ili šare nalik kariranoj tkanini.

U svetu postoji oko 5.000 vrsta bubamara, od kojih približno 450 živi u Severnoj Americi. Vrste koje žive u različitim okruženjima uglavnom imaju jednostavnije i kontrastnije šare, dok one prilagođene određenim staništima mogu imati složenije kombinacije boja. Neke tokom godine menjaju izgled: dok miruju u zimskom periodu, njihove boje služe za kamuflažu, a tokom sezone parenja postaju upadljivije kako bi upozorile predatore.

2. Njihovo ime povezano je sa Devicom Marijom. Prema legendi, evropske poljoprivrednike tokom srednjeg veka mučile su štetočine koje su uništavale useve. Pošto nisu uspevali da ih suzbiju, molili su se Devici Mariji za pomoć.

Ubrzo su na poljima počele da se pojavljuju bubamare, koje su se hranile štetnim insektima i pomogle u spasavanju useva. Zbog toga su crvene tvrdokrilce nazvali „ptičicama naše Gospe“, odnosno bubamarama. U Nemačkoj se nazivaju Marienkäfer, što u prevodu znači „Marijine bube“. Veruje se da je sedmotačkasta bubamara prva dobila ime po Devici Mariji. Njena crvena boja simbolično predstavlja Marijin plašt, dok sedam crnih tačaka predstavlja njenih sedam žalosti.

3. Brane se neprijatnim mirisom i upozoravajućim bojama. Kada se osete ugroženo, bubamare iz zglobova nogu ispuštaju žućkastu tečnost neprijatnog mirisa. Ova pojava naziva se refleksno krvarenje, a tečnost može ostaviti žute mrlje na površinama. Sadrži alkaloide koji mogu biti odbojni ili otrovni za potencijalne predatore. I larve bubamara imaju sličan mehanizam odbrane.

Njihova karakteristična crvena i crna boja takođe ima važnu ulogu. Reč je o upozoravajućoj obojenosti kojom životinje potencijalnim predatorima poručuju da nisu pogodan plen. Ptice i drugi insekti koji se hrane bubamarama vremenom nauče da ih izbegavaju.

4. Žive približno godinu dana. Životni ciklus bubamare počinje polaganjem grupe jarkožutih jaja na grančice u blizini izvora hrane. Larve se izlegu nakon četiri do deset dana, a zatim oko tri nedelje provode hraneći se i rastući. Ponekad pojedu i jaja iz iste grupe koja se još nisu izlegla. Kada dovoljno porastu, prelaze u stadijum lutke. Nakon sedam do deset dana iz nje izlazi odrasla bubamara.

5. Larve bubamara podsećaju na minijaturne aligatore. Larve bubamara izgledaju potpuno drugačije od odraslih jedinki. Imaju izduženo telo, šiljate nastavke, bodljikavu površinu i noge koje se pružaju sa bočnih strana, zbog čega podsećaju na minijaturne aligatore.

Tokom približno mesec dana hrane se i rastu, a za to vreme mogu da pojedu stotine biljnih vaši.

6. Mogu da pojedu hiljade biljnih vaši tokom života. Gotovo sve vrste bubamara hrane se sitnim insektima mekog tela i predstavljaju prirodne neprijatelje brojnih biljnih štetočina. Posebno vole biljne vaši, štitaste vaši, bele leptiraste vaši i grinje. Zbog toga su veoma korisne u baštama i poljoprivredi. Odrasla, gladna bubamara može da pojede i do 50 biljnih vaši dnevno, a procenjuje se da tokom života može da ih pojede čak 5.000.

7. Poljoprivrednici ih koriste za biološku kontrolu štetočina. Bubamare su odavno prepoznate kao prirodni saveznici u borbi protiv biljnih štetočina, pa su naučnici pokušavali da ih planski naseljavaju u područja u kojima je bilo potrebno zaštititi useve.

Jedan od najuspešnijih primera dogodio se krajem 19. veka. Australijska bubamara (Rodolia cardinalis) doneta je u Kaliforniju kako bi pomogla u suzbijanju štitaste vaši koja je ugrožavala zasade citrusa. Eksperiment je bio skup, ali je dao izvanredne rezultate. Već 1890. godine, utrostručila se proizvodnja pomorandži u Kaliforniji.

Ipak, nisu svi pokušaji bili uspešni. Od više od 40 vrsta bubamara koje su naknadno unesene u Severnu Ameriku, samo četiri uspele su da se trajno nastane. Najbolji rezultati postignuti su u suzbijanju štitastih vaši i brašnastih vaši, dok je kontrola biljnih vaši mnogo teža jer se one razmnožavaju brže od svojih predatora.

8. Neke bubamare i same su postale štetočine. Azijska ili harlekinska bubamara (Harmonia axyridis) unesena je u Sjedinjene Američke Države tokom osamdesetih godina prošlog veka. Danas je jedna od najrasprostranjenijih vrsta bubamara u mnogim delovima Severne Amerike. Iako je pomogla u smanjenju broja biljnih vaši u pojedinim poljoprivrednim područjima, istovremeno je ugrozila domaće vrste bubamara i drugih insekata koji se hrane štetočinama. Naučnici smatraju da je njeno širenje jedan od razloga opadanja brojnosti autohtonih vrsta.

Probleme pravi i u vinogradima. Pred početak zimskog mirovanja hrani se zrelim voćem, uključujući grožđe. Ako dospe u grožđe tokom berbe, može da utiče na ukus vina, dajući mu neprijatnu aromu.

Azijske bubamare često traže zaklon u kućama tokom zime. Ponekad ih se u jednom objektu okupi na stotine, pa čak i hiljade. Osim što ostavljaju žute mrlje kada se brane, mogu i da ujedu ljude.

9. Milijarde bubamara ponekad završe na morskim obalama. Na obalama velikih vodenih površina širom sveta povremeno se pojavljuju ogromne količine uginulih i živih bubamara.Naučnici još nemaju pouzdano objašnjenje ove pojave, ali postoji nekoliko pretpostavki. Prema jednoj, bubamare mogu da plutaju na vodi i tako prežive dan ili duže. Druga teorija je da se okupljaju uz obale jer nerado prelaze velike vodene površine. Treća mogućnost je da ih snažni vetrovi i nevreme tokom leta izbacuju na obalu ili u vodu.

Jedno od najvećih zabeleženih okupljanja dogodilo se početkom četrdesetih godina prošlog veka u Libiji. Procenjuje se da je tada oko 4,5 milijardi bubamara završilo na obali dugoj približno 21 kilometar. Samo mali broj njih bio je živ.

10. Bubamare su sklone kanibalizmu. Kada ponestane hrane, bubamare mogu da pojedu i pripadnike sopstvene vrste. Gladna odrasla jedinka može da se nahrani larvom ili tek izašlom bubamarom, naročito dok im je telo još mekano. Jaja i lutke takođe predstavljaju izvor proteina. Naučnici smatraju da ženke ponekad namerno polažu i neoplođena jaja, koja mogu poslužiti kao hrana mladim larvama.

Kada su uslovi za opstanak teški, ženke mogu da polože veći broj neoplođenih jaja kako bi svojim potomcima obezbedile dodatni izvor hrane. Kod bubamara, dakle, opstanak ponekad podrazumeva i prilično surove porodične odnose.