Oni imaju „supermoći“ koje koje mnogima uopšte nisu jasne: Kilometrima hodaju po paklenoj pustinji, a žive od mesa, mleka i krvi!

Iako im povrće nije čest gost na tanjiru, vlaknima siromašna ishrana ne narušava njihovo zdravlje. Ali kada bi Evropljani preuzeli njihove recepte, vrlo brzo bi zaradili bolesti bubrega.

Kako je to moguće, dugo su se pitali naučnici, pa su na kraju i pronašli odgovore. Novo istraživanje otkriva jedinstvene gene koji ovoj nomadskoj populaciji omogućava da ostane zdrava uprkos vrlo ograničenom pristupu jestivom bilju. Čak 80 odsto ishrane naroda Turkana čine životinjski proizvodi, i tako generacijama - pa su im se geni sa vremenom prilagodili.

Uz odobrenje zajednice i njenih starešina, genetičarka Amanda La sa Univerziteta Vanderbilt i njene kolege prikupili su laboratorijske uzorke pripadnika zajednice Turkana. Utvrdili su da je velika većina stočara Turkana hronično dehidrirana, ali inače uglavnom zdravih vitalnih funkcija.

Upoređujući njihove gene sa genima drugih domorodačkih zajednica u regiji, naučnici su identifikovali značajne razlike, uključujući i one u genu STC1, koji podstiče bubrege da zadrže više vode. Naučnici sumnjaju da to pomaže da zaštite bubrege od nusprodukata poput purina, koji nastaju kad jedemo previše mesa. Previše purina često uzrokuje giht, ali ta bolest gotovo ne postoji među narodom Turkana.

Foto: Anita in travel/Shutterstock

Taj kenijski narod razvio je i genetske predispozicije koje pomažu telu da štedi vodu u ekstremnoj pustinjskoj vrućini.

Žene iz zajednice Turkana često pešače između pet i 10 kilometara dnevno noseći kante vode na glavama po nesnosnom suncu. Često kopaju rupe duboke nekoliko metara kako bi pronašle vodu za sebe i svoja stada. Njihova ishrana obiluje proteinima, ali sadrži relativno malo kalorija.

Uprkos tome, njihova tela uspevaju da podnesu težak fizički napor na velikim vrućinama. Sposobnost zadržavanja vode je tačno ono što je potrebno ljudima koji svaki dan hodaju 10 kilometara na temperaturama od 40 stepeni.

Iz pustinje u grad

Vremenom se život naroda Turkana itekako menjao. Od 1980-ih, zbog suša i gladi, mnogi su napustili nomadski način života i preselili se u gradove. Njihova ishrana se takođe promenila: umesto mesa i mleka počeli su da jedu žitarice i prerađenu hranu koja sadrži brašno i šećer.

Naučnici su, takođe, analizirali razlike između urbane i ruralne populacije. Rezultati su pokazali da stanovnici gradova imaju lošije bubrežne funkcije u odnosu na one koji žive u ruralnim područjima. Takođe, njihova krv je pokazivala povećanu aktivnost gena povezanih sa stresom i upalom, što se često dovodi u vezu sa bolestima srca i krvnih sudova.

Istraživači veruju da u uslovima u kojima ljudi više nisu dehidrirani i gde dominira ishrana bogata ugljenim hidratima, ista genetska varijanta koja je nekad pomagala – sada može da optereti bubrege i metabolizam.

Foto: antony trivet photography/Shutterstock

Veliko srce 

Većina naroda Turkana ne obrađuje zemlju - u potpunosti zavise od proizvoda svoje stoke: mleku, mesu, krvi i koži. Novcem dobijenim od prodaje stoke kupuju osnovne proizvode: kukuruzno brašno, šećer, duvan, čaj, gumenih sandala i tkanina.

Zbog nepredvidive količine oborina, kvaliteta i količina ispaše značajno variraju između sezona i godina. Jedna od ključnih tehnika opstanka jest držanje različitih vrsta stoke, jer svaka koristi drugačiju vegetaciju.

U teškim vremenima oslanjaju se na prijatelje i rodbinu, a u nevolji su izrazito solidarni jedni prema drugima. U njihovoj kulturi hrana se mora dijeliti sa rodbinom ako to ne ugrožava porodicu davaoca. Tako bogatije porodice izdržavaju potrebite članove zajednice, što povećava ukupni broj ljudi koji mogu da žive od ograničenih resursa u nepredvidivoj pustinji.