Poznajete nekoga ko se bori sa ANKSIOZNOŠĆU? Ovih 8 rečenica može da im znači više nego što mislite

Želite da pomognete, a onda izleti ono čuveno: „Ma nemoj da se nerviraš“, „Smiri se“ ili „Nemoj toliko da razmišljaš“. I, naravno, efekat je uglavnom otprilike kao da ste na požar dodali još malo benzina.

Anksioznost nije obična nervoza. Kada se pojača, može da preuzme i telo i misli, pa osoba ima osećaj da je zarobljena u sopstvenom alarmu. Dobra vest? Ne morate da budete psiholog da biste nekome bili prava podrška. Ponekad je dovoljno nekoliko jednostavnih rečenica koje ne umanjuju ono što osoba oseća.

1. „Tu sam. Ne moraš kroz ovo sama.“

Anksioznost ume da napravi osećaj kao da ste potpuno sami protiv celog sveta. Zato nekad nema potrebe za velikim govorima i mudrim savetima. Dovoljno je da osoba zna da niste pobegli čim je postalo neprijatno.

Možete reći:

„Tu sam, hoćeš da sednem pored tebe?“
„Ne moramo ništa da rešavamo odmah. Samo sam ovde.“
„Proći ćemo kroz ovo zajedno.“

Zašto pomaže: Osoba dobija osećaj sigurnosti i zna da nije teret.

2. „Ima smisla što se tako osećaš.“

Ne znači da morate da se složite sa svakim strahom. Samo pokazujete da ne mislite da je osoba „luda“, dramatična ili preosetljiva.

Umesto: „Ma nemaš zbog čega da se nerviraš.“

Probajte:

„Razumem zašto ti je ovo teško. Mnogo toga ti se trenutno dešava.“

Ili jednostavno:

„Vidim da ti je baš teško.“

Zašto pomaže: Osoba prestaje da se oseća krivom zato što oseća ono što oseća.

3. „Hajde da pogledamo oko sebe. Reci mi pet stvari koje vidiš.“

Ovo je poznata tehnika 5-4-3-2-1, koja može pomoći da se pažnja vrati iz vrtloga misli u sadašnji trenutak.

Neka osoba pronađe:

5 stvari koje vidi
4 stvari koje može da dodirne
3 stvari koje čuje
2 mirisa koja oseća
1 ukus koji oseća

Može zvučati pomalo neobično, ali upravo je poenta da mozak dobije nešto konkretno čime će da se bavi.

Zašto pomaže: Pažnja se prebacuje sa katastrofičnih misli na ono što se trenutno nalazi oko nas.

4. „Ne moramo da rešimo sve. Hajde samo prvi korak.“

Kada ste anksiozni, i najobičnija obaveza može izgledati kao Everest.

Zato nemojte odmah:

„Dobro, šta ćemo sad da uradimo sa svim tim problemima?“

Probajte:

„Šta je najmanja stvar koju možemo da uradimo sada?“

Popiti vodu. Sesti. Izaći na vazduh. Pozvati nekoga. Završiti jednu malu obavezu.

Jedan korak. Pa drugi. Nema potrebe da se odmah osvaja ceo svet.

5. „Znam da ti telo govori da postoji opasnost, ali sada si bezbedna.“

Kod jakog straha telo može da se ponaša kao da je stvarna opasnost upravo pred vratima. Srce ubrzava, disanje se menja, ruke drhte, a mozak viče: „NEŠTO NIJE U REDU!“

Mirno podsećanje može pomoći:

„Pogledaj oko sebe. Kod kuće smo. Sediš na sigurnom. Tu sam.“

Važno je samo da ovo kažete smireno, bez onog tona: „Evo opet ti i tvoje gluposti.“ To, naravno, nije naročito terapeutska tehnika.

6. „Šta ti sada najviše treba?“

Ovo je možda jedno od najboljih pitanja koje možeš da postaviš.

Jer ne želi svako isto.

Neko želi zagrljaj.
Neko želi da priča.
Neko želi da ćuti.
Neko želi da mu skuvaš čaj i samo sediš pored njega.

Možete da pitate:

„Hoćeš da pričamo, da te zagrlim ili da ti samo pravim društvo?“

Na taj način ne pokušavaš da budeš spasilačka služba za tuđi mozak. Samo pitate šta je osobi potrebno.

7. „Ovo je jako intenzivno, ali neće trajati zauvek.“

U trenutku jake anksioznosti lako je poverovati da će taj osećaj trajati beskonačno.

Podseti osobu:

„Već si ovo prošla i prošlo je.“
„Ne moraš sada ništa da rešavaš.“
„Samo sačekaj da talas prođe.“

Cilj nije da ubediš osobu da „nema razloga za strah“, već da je podsetiš da intenzitet osećaja nije isto što i trajnost osećaja.

8. „Ponosan/na sam na tebe što si mi rekao/la kako se osećaš.“

Nije lako priznati da ti nije dobro. Pogotovo kada spolja deluje kao da sve držiš pod kontrolom.

Zato možeš reći:

„Znam da ti nije bilo lako da mi ovo kažeš. Dobro je što nisi ostao/la sam/a sa tim.“

Ili jednostavno:

„Hvala ti što mi veruješ dovoljno da mi kažeš.“

To može značiti mnogo više od deset pokušaja da nekoga „oraspoložiš“.

A šta ako ipak kažeš nešto potpuno pogrešno?

Dešava se. Nisi robot, niti moraš da imaš savršenu repliku spremnu za svaku kriznu situaciju.

Ako shvatiš da tvoj savet nije pomogao, možeš sasvim normalno reći:

„Izvini, mislim da ovo što sam rekao/la nije ono što ti sada treba. Reci mi šta bi ti najviše pomoglo.“

I zapravo, to je možda i najvažnija rečenica od svih.

Jer osobi sa anksioznošću ne treba neko ko će imati savršen odgovor. Treba joj neko ko neće pobeći kada stvari postanu malo teže.