Ovo je NAJHLADNIJE MESTO NA SVETU: Ljudi žive na MINUS 50, kuće nemaju toalet, a nošenje naočara je - OPASNO

Smrznućete se čim čujete da najniža izmerena temperatura iznosi -71,2 stepena, i da se život lokalnog stanovništa svodi na stalno prilagođavanje surovim uslovima.

Kad stegne zima, svaki dan je borba za goli opstanak. Jer, prosečna temperatura tokom ovog godišnjeg doba je oko minus 50 stepeni Celzijusa, i već pri samoj pomisli na toliku hladnoću ledi se krv u žilama. Zašto bi iko, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, uopšte živeo tamo? Nama je, na ovim geografskim širinama i dužinama, možda teško da to shvatimo, ali stanovnici sela Ojmjakon odavno su smislili bezbroj trikova da izađu na kraj sa ekstremnim situacijama, piše Žena Blic.

Kako izgleda život u kraljevstvu permafrosta, kako često zovu Jakutiju čije je tlo zamrznuto tokom većeg dela godine? S vremena na vreme, iz zaleđenog zemljišta ove republike na istoku Sibira i njene davne prošlosti proviri neka kljova mamuta, a nedavno su pronađeni i savršeno očuvani ostaci vuka starog preko 45.000 godina. Zanimljiva otkrića, pod uslovom da ne živite u blizini...

Život u kraljevstvu permafrosta

Zima u Ojmajkon stiže ranije. Često se desi da do septembra prvi sneg već pokrije tihe seoske ulice. A kada dođe, ne treba joj dugo da krene punom snagom... Tada je samo pitanje dana kada će se temperatura spustiti na brutalnih minus 50.

Grejanje je, logično, prvo što stanovnici imaju na umu. Bez njega, cela kuća može da se smrzne za nekoliko minuta. Zato se svake jeseni svi pažljivo pripremaju, skladišteći ogrevni materijal, hranu i ostale zalihe, i izolujući svoje domove kako bi preživeli dugu, ljutu hladnoću.

Kada gledamo fotografije ovog mesta (radujući se u sebi što trenutno nismo tamo daleko), imamo utisak će nam već sam prizor zalediti oči. Oštre ledenice vise sa krovova, prozorska okna ne vide se od debelog mraza, sneg je toliko smrznut da ni grudvu ne možete da napravite... Nedostaju samo Elza, Olaf i ostali članovi "Frozen" ekipe. Međutim, život je u Jakutiji sve, samo ne zabavan crtani film.

Ojmjakon se nalazi na 750 metara nadmorske visine i ima samo jednu prodavnicu i jednu školu koje se zatvaraju kada temperature padnu ispod minus 50. Bliže je polarnom krugu (oko 350 kilometara) nego prvom gradu i civilizaciji. Najveća znamenitost, statua bika na glavnom trgu u centru, obeležava dan 1924. godine kada je zabeleženo rekordnih 71,2 stepena ispod nule. Najniža temperatura ikad izmerena u nekom naseljenom mestu na Zemlji.

Odakle tolika hladnoća? Selo je okruženo planinama koje zadržavaju hladan vazduh i ne dozvoljavaju toplim vetrovima da mu priđu. Drugi razlog je što zimi dobija tek nekoliko sati dnevne svetlosti, te su samim tim temperature izuzetno niske. Na vremenske prilike utiču i blizina Severnog pola i Ohotskog mora. Savršeni uslovi za tundre i tajge, ne i za čoveka.

"Mesto gde ribe provode zimu"

Selo je dobilo ime po obližnjoj reci. Kakve li ironije, Ojmjakon na lokalnom evenskom jeziku znači "voda koja se ne smrzava" ili, prema drugom tumačenju, "mesto gde ribe provode zimu". Starosedeoci Eveni (Lamuti) pripadaju tunguskoj grupi naroda i tradicionalno su nomadi. Bave se lovom i ribolovom, gaje irvase, čuvaju svoju šamanističku mitologiju i verovanja, i nastanjuju ogromne, retko naseljene prostore Rusije i Kine. Njihova brojnost je relativno mala u odnosu na teritoriju koju zauzimaju.

Upravo su Eveni osnovali Ojmjakon dvadesetih godina prošlog veka. Relativno mlado naselje nastalo je tako što su stočari napojili svoje irvase na termalnom izvoru i pomislili kako bi bilo idealno da se tu nastane.

U vreme Drugog svetskog rata, u blizini je izgrađen aerodrom za vazdušnu rutu Aljaska-Sibir, koju su američki i sovjetski vojnici koristili za borbe na Istočnom frontu. Ojmjakon se nalazi u blizini ozloglašenog Puta kostiju, kojim je radna snaga prevožena u gulage. Prema nekim pričama, između 250 hiljada i milion ljudi poginulo je prilikom izgradnje autoputa zbog nehumanih uslova, a njihovi ostaci i danas leže u permafrostu (iako za to nema potvrde u dokumentovanim istorijskim izvorima).

Tokom sovjetske ere u selu je živelo više od 2.500 ljudi. No, poslednjih decenija broj stanovnika se značajno smanjio - prema popisu iz 2010. ima ih manje od 500.

Put kostiju i sankanje sa irvasima

Pošto se zimi vodovod uglavnom smrzava, sve kuće imaju poljske klozete, kao i pomoćne objekte koji se dodatno zagrevaju. Zaboravite i na sušenje veša na otvorenom, a i na vožnju automobila kad živa u termometru drastično padne, jer se baterije brzo prazne, dok gorivo može da se zaledi dok trepnete (ako uopšte uspete da trepnete). U ovom selu je i nošenje naočara opasnost, pošto tokom ekstremne hladnoće mogu da se zalepe za lice.

S obzirom na činjenicu da je tlo tokom većeg dela godine smrznuto, bavljenje poljoprivredom nije moguće. Osnovnu ishranu čini meso divljači, uglavnom severnih jelena, a u lokalne delicije ubrajaju se i jela od smrznute ribe, kao i autohtoni specijalitet - kocke leda od konjske krvi poslužene sa makaronima. Imajte to u vidu ako ikad poželite da posetite Ojmjakon.

Turizam je u ovom kraju, verovali ili ne, jedna od najrazvijenijih privrednih grana: avantura za najhrabrije, za one koji se ne plaše hladnoće i žele da dožive pravu rusku zimu i sasvim drugačije iskustvo.

Posetioci, kao i žitelji, vole da se na minus 50 kupaju u termalnim izvorima koji se protežu duž korita reke Indigirka. Pravi doživljaj, kažu. Na raspolaganju su im i ribolov na ledu, sankanje sa irvasima, poseta festivalu "Pol hladnoće", upoznavanje sa jakutskom kulturom i kuhinjom...

Turizam na stranu, Ojmjakon je primer neverovatne ljudske otpornosti, dokaz da se može ne samo preživeti, već i živeti u nemogućim uslovima. Ili, ipak, ima istine u frazi da ništa nije nemoguće, piše Žena Blic.