Da li je UČENJE NAPAMET zanimljivo, izaziva li stres i ima li tada fokusa kod dece? - Ranko Rajović o REFORMI za kojom VAPE ŠKOLE U SRBIJI

Kada on priča, svi prisutni u prostoriji zastanu i upijaju njegove reči. Mnogi traže savete i pomoć od njega kada je reč o vaspitanju dece, današnjem školskom obrazovanju, učenju i aktivnostima koji podstiču razvoj dečjeg mozga.

O svim ovim temama razgovarali smo u „Jutru“ sa profesorom i dr Rankom Rajovićem, šefom katedre za obrazovne neuronauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru i autorom NTC programa.

Nedavno se vratio iz Amerike, gde se pratio rad i razvoj dece u obrazovnim ustanovima i svoje utiske je podelio sa gledaocima Prve. U Americi su nedavno ukinuli usmeno odgovaranje i usmeni kontakt profesora sa decom, uz objašnjenje da bi na taj način deci eliminisali stres.

„Stres se kod dece eliminiše tako što se promeni način učenja, uvodeći igru u tom procesu. Dete mora da oseća tugu, kako bi se pripremilo za život“, govori dr Rajović i nastavlja:

„Poraz znači da može da napreduje. Moramo da učimo dete da je poraz sastavni deo odrastanja. Posle će biti malo bolje.  Dobiće zadovoljstvo kada znaju da su pobedili i tako se i razvijaju. Nema više poraza da ne bi bilo tuge“, govori doktor o utiscima boravka u Americi.

Sloboda izbora u Americi

U poslednje vreme se polemiše o slobodi mladih da se u Americi deklarišu kao razni kućni ljubimci, uz napomenu da roditelji nemaju pravo da se u taj izbor mešaju. Pitali smo profesora Rajovića šta misli o tome.

„Moram za roditelje da kažem nešto – ne može dete baš šta hoće, jer mozak nije završio razvoj do 18, pa čak i do 20. godine. Zbog nezrelosti tog dela mozga, prefrontalnog korteksa, ulazi u rizična ponašanja. Ne zna šta je dobro, šta nije dobro. Ono isprobava. Roditelji su tu da kažu šta je granica. Ako te granice nema, izgubićemo decu“, napominje profesor neuronauka.

„Granica je tu da čuva dete“

Kako dalje navodi granica postoji da bi pomogli detetu da se razvija. Dete pokušava da probije granice, navodeći primer video igrica.

„Dete hoće da igra igrice pet sati dnevno. Na nama je granica. Može pola sata, 15 minuta dnevno. Granica je tu da čuva dete. Ako dete hoće da uradi nešto, i mi dozvolimo, to dete je došlo u situaciju da sutra u životu, kada nešto ne može, njegov prag tolerancije bude nula“.

Pojedini stručnjaci tvrde da mozak ne može da se razvija kretanjem, nego razmišljanjem, što samo znači da oni uopšte ne znaju kako se mozak razvija. Rajović se trudi da naša deca iskoriste svoje biološke potencijale.

„Vidim da roditelji upisuju decu na dva-tri kursa, kako bi ih spremili za život. Ne treba to raditi. Dete treba da se igra. Slobodne igre i neke usmerene igre, kako bi deca iskoristila svoje potencijale, a u školi uče kroz igru“, objašnjava Rajović i napominje da je učenje napamet nepotrebno.

Rajović je govorio i o razvoju tehnologija toliko da su one nadmašile sposobnosti čoveka, zbog velikog broja informacija. Smatra da je odavno došlo vreme da se kod dece razvijaju emocije, empatija, timski rad, kreativnost i nove ideje – sve ono što kompjuter ne može da ima.

„Neuronauke su definisale pre 15 godina da su jedina prava reforma u školama tri slova – RAD! R je retikolarna formacija centra moždanog stabla koja se aktivira kada je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Nije. Znači, tu smo već izgubili. Drugo slovo je A, amigdale, odnosno kontrole emocija. Da li  učenje napamet izaziva stres? Da! Treće slovo je D, dopamin. To je fokus. Najjači je fokus kod dece kada se igraju. Da li učenje napamet liči na igru? Ne. Šta smo mi uraditi? Izgubili smo“, objašnjava Rajović i napominje da svi zajedno, i medicina, i pedagogija, i psihologija i kineziologija treba da se ujedine kako bi napravili bolji obrazovni i vaspitni sistem u našoj zemlji.

Zloupotreba vikanja

Dr Rajović je govorio o poseti ljudi iz Hong Konga, koji su bili u poseti Srbiji da bi se upoznati sa učenjem naše dece.

"Bili su šokirani kada su videli da se naša deca smeju. Pitali su nas kako im dozvoljavamo da se smeju. Objasnili smo im da kada ima smeha to znači da su deca u fokusu, da uče i pamte".

„Ako je mozak organ za preživaljvanje, pitamo se šta je funkcija vikanja, kako bi roditelji zauvek zapamtili šta znači vikanje. Kada roditelj vikne, dete stane. Zašto? Ivica provalije, ide preko tankog leda, ili dete ide opasnim putem, ili dete trči po parkingu. Roditelj vikne „stani“ i dete stane. Tog momenta, dete shvati da je to neka opasnost. Mama i tata su viknuli i dete tu situaciju upamti kao opasnost. To znači, ne sme se zloupotrebljavati vikanje. Ako roditelji često viču na svoju decu, ona gube potpuno tu fiziološku funkciju tog vikanja. Sutra će da trči na parkingu i neko će da vikne, dete neće stati i prepoznati to kao opasnost“, pojašnjava Rajović.

Učenje kroz igru su nelogične priče. To je mašta. Nelogične priče aktiviraju važne regije mozga. Na koji način on uči decu na svom NTC programu, pričao je dr Rajović u nastavku: