Deca koju su roditelji ČESTO GRDILI, kasnije, kao odrasli, izgovaraju OVIH 9 FRAZA

Normalno je da svaki roditelj s vremena na vreme povisi ton, ali ako se to dešava prečesto, može imati niz negativnih posledica koje traju tokom čitavog detetovog života.

Kao odrasli, ljudi koji su odrastali uz roditelje koji su mnogo vikali na njih često izgovaraju određene rečenice koje ukazuju na traume koje nose u sebi. Možda očajnički žele da udovolje drugima kako bi izbegli da im se obraćaju grubo, kao što su to činili njihovi roditelji, ili jednostavno žele da izbegnu bilo šta što čak i podseća na sukob. Kada ih vidite u javnosti, često ćete čuti kako komuniciraju na način koji ima za cilj da što brže zaustavi tuđi bes.

Ako je neko odrastao uz roditelje koji su mnogo vikali na njega, često kao odrasla osoba izgovara ove fraze

1. „Nemojmo praviti scenu“

Odrasli čiji su roditelji bili izuzetno strogi prema njima često će pretpostaviti da bi svaka razdražljivost ili frustracija druge osobe mogla odmah da preraste u svađu praćenu vikom. To nije iznenađujuće, jer je upravo to bila njihova stvarnost dok su bili deca.

Ako nisu „hodali kao po jajima“ i menjali svoje ponašanje kako bi udovoljili roditeljima, suočavali su se sa emocionalno bolnim posledicama. Sa tim osećajem stida koji ih prati i u odraslom dobu, često ćete ih čuti kako mole partnera ili čak sopstvenu decu da ne prave scenu, dok preterano reaguju zbog svog intenzivnog straha.

2. „Izvini, izvini“

Preterano udovoljavanje drugima i neprestano izvinjavanje uobičajeni su kod ljudi koji su odrastali uz roditelje koji su emocionalno zanemarivali decu ili su stvarali haotično okruženje. Detinjstvo su provodili štiteći emocije svojih roditelja, iako je trebalo da roditelji budu ti koji stvaraju siguran prostor u kojem deca mogu da nauče da prepoznaju i obrađuju sopstvena osećanja.

Kako bi izbegli sve komplikacije koje nastaju kada neko povisi ton, naročito u javnosti, gde postoji i dodatni osećaj stida, oni iznova govore da im je žao. Čak i kada nisu krivi i nemaju zbog čega da se izvinjavaju, zaštita sebe od rasprave koja bi mogla da ih uznemiri važnija im je od uvažavanja sopstvenih unutrašnjih potreba.

3. „Obećavam da nisam ljut/a“

Vikanje na decu u ranom periodu života zapravo može vremenom da promeni njihov mozak, posebno delove povezane sa obradom zvuka. Zato nekome drugom slušanje vikanja ili povišenog tona može biti samo iritantno, dok ono za odraslu osobu koja je odrasla u haotičnom domu predstavlja istu zastrašujuću pretnju.

Zbog toga su skloni da previše objašnjavaju i pokušavaju da zaštite tuđa osećanja na račun sopstvenih, najčešće tako što obećavaju da nisu ljuti ili pitaju šta mogu da urade kako bi popravili situaciju. Toliko su navikli da preterano reaguju zbog sopstvenog straha da im to postaje nešto što rade gotovo automatski.

4. „Hajde da uradimo šta god ti želiš“

Trauma iz detinjstva nastala odrastanjem u haotičnom domu može podstaći mozak da pretnje doživljava intenzivnije, a emocije da kasnije u životu teže reguliše. Zato nije iznenađujuće što deca iz ovakvih porodica često imaju poteškoća sa pasivnošću i emocionalnom disregulacijom.

Radije će potpuno zanemariti sopstvene potrebe ako im to daje osećaj kontrole nad tim kako će druga osoba reagovati, jer su toliko patili živeći u strahu i anksioznosti.

5. „Ne želim da te uznemirim“

Zanemarivanje sopstvenih potreba i osećanja deluje prirodno nekome čiji su ga roditelji naučili da održava mir.

Njihova osećanja bila su potisnuta u drugi plan zbog roditelja koji su zahtevali pažnju vikom i galamom, pa se sada plaše da nekoga ne uznemire. Ne žele da budu kažnjeni zbog toga što su se zauzeli za sebe, pa nastavljaju da „hodaju kao po jajima“ i preispituju sopstvene granice.

6. „Nemoj da podižeš ton“

Čak i kada je u pitanju samo frustrirajuća rečenica ili neko samo malo povisi ton, osoba koja je odrastala uz glasne roditelje može biti preterano osetljiva i defanzivna. Jasno je da je preplavljena kada neko povisi ton, čak i u naizgled bezazlenim i svakodnevnim situacijama u javnosti.

Kada neko povisi ton, to često predstavlja okidač. Oni se ponovo vraćaju osećaju bespomoćnosti i stida koji su im usadili njihovi roditelji, zbog čega im je teško da se ne povuku i odmah povuku ono što su rekli.

7. „Možemo li samo kasnije da razgovaramo o ovome?“

Kada smirivanje situacije, tako što će zanemariti sopstvena osećanja ili udovoljavati drugima, ne uspe, mnogi ljudi na koje su često vikali dok su bili mali pribegavaju skretanju pažnje sa problema. Pokušavaju da odlože razgovor promenom teme kako bi izbegli stid i strah koje vikanje u njima izaziva, naročito u javnosti.

Glasni zvuci pokreću njihov nervni sistem u režim bežanja i odjednom čak i najbezazlenije rasprave i razgovori deluju kao nešto od čega moraju da pobegnu. Zato će reći bilo šta za šta misle da bi moglo da omogući da se razgovor odloži za kasnije.

8. „U pravu si, izvini“

Umesto da kažu šta zaista misle ili postave granicu, neki ljudi koji su navikli da budu kažnjavani zbog izražavanja sopstvenog mišljenja jednostavno će prihvatiti ono što druga osoba misli. Oni pokušavaju da očuvaju mir i osiguraju da druga osoba dobije ono što želi, sve kako bi izbegli raspravu ili svađu praćenu vikom.

Čak i kada osoba sa kojom su ne bi bila ljuta zbog toga što traže ono što žele ili se zauzimaju za sebe, oni su psihološki programirani da očekuju i da se plaše emocionalnog izliva.

9. „Zašto mi ovo radiš?“

Na razvoj deteta može ozbiljno uticati to što roditelji prečesto viču, slično kao i drugi oblici emocionalnog zanemarivanja. Kasnije u životu, zbog takvog odrastanja u haotičnom okruženju, mogu imati i veći rizik od emocionalne disregulacije i problema sa mentalnim zdravljem.

Čak i kao odrasli, kada glasno obraćanje ili vikanje na nekoga nije manipulativno ponašanje kakvo su njihovi roditelji koristili, oni se i dalje često osećaju lično napadnuto kada neko povisi ton. To podiže ulog i često ih odmah dovodi u stanje „bori se ili beži“, zbog čega im je teško da pokažu empatiju i razumeju situaciju na zreliji način, prenosi YourTango.