Ako neko ima ovih 11 osobina, verovatno su ga odgajali "SLABI" roditelji

Međutim, mnogi „slabi“ roditelji, često sledeći permisivne stilove roditeljstva, fokusiraju se isključivo na visoku naklonost, u velikoj meri propuštajući prilike da oblikuju svoju decu kroz mogućnosti da vežbaju emocionalnu regulaciju, samostalnost i donošenje odluka.

Kasnije u životu, ovakvi stilovi roditeljstva često dovode do razmažene dece koja očekuju da ljudi zadovolje svaku njihovu potrebu i koja se često oslanjaju na spoljašnju potvrdu kako bi stekla osećaj sigurnosti.

Dakle, ako neko ima ove navike, verovatno su ga odgajali slabi roditelji, i to se vidi u načinu na koji se ponaša.

1. Ne prihvataju „ne“ kao odgovor

Često najzdraviji stilovi roditeljstva pronalaze ravnotežu između osobina permisivnog roditeljstva i preteranog roditeljstva. Postavljaju granice i uče svoju decu da se sama regulišu, ali nisu škrti u pokazivanju naklonosti i ljubavi. Dok preterano roditeljstvo teži da stvori razmaženu decu, slično kao i njihovi permisivni pandani, prema jednoj studiji iz časopisa "Journal of American College Health", prava ravnoteža daje deci realnu šansu da izrastu u nezavisne, samostalne odrasle osobe.

Ako roditelji pokušavaju da se osećaju sigurno kontrolišući svaki pokret svoje dece, ona će kasnije u životu očekivati isto od svojih vršnjaka, prijatelja i partnera. Osećaće se kao da imaju pravo na tuđe vreme i energiju jer su ih roditelji naučili da to očekuju još kao deca. Nemaju veštine regulacije da prihvate „ne“ kao odgovor ili kao potpunu rečenicu, jer su njihova dosada i nelagodnost uvek brzo rešavani od strane roditelja kome je bilo važno da se oseća „pod kontrolom“.

2. Izjednačavaju povratnu informaciju sa ličnim napadom

Ako je dete odraslo ugađajući raspoloženjima svojih roditelja i pokušavajući da očuva mir u kući, postoji šansa da je izraslo u nesiguran identitet kome je potrebna stalna potvrda i uveravanje od drugih da bi se osećalo bezbedno. Nije mu data prilika da vežba emocionalnu regulaciju ili ponašanja samoumirivanja samostalno, pa mu je potrebno da drugi to rade umesto njega.

To je deo razloga zašto se toliko ljudi muči da prihvati konstruktivnu kritiku i povratne informacije od drugih, bilo na poslu ili u ličnim odnosima. Ovi razgovori nesigurnim ljudima deluju povređujuće, prema jednoj studiji objavljenoj u časopisu "PLOS One" - kao lični napad, a ne kao prilika za učenje i rast.

3. Očekuju pohvalu za minimum

Prema rečima licencirane kliničke socijalne radnice Klare Lerner, mnoga deca koja izrastu u razmažene odrasle osobe imala su manjak ograničenja i očekivanja od svojih roditelja u ranijem životu. Nije im stalno skretana pažnja da ne mogu da imaju sve što žele, a njihovi problemi su često rešavani brzom reakcijom koja ih je štitila od potrebe da se sami nose sa nelagodnošću.

Razmažena odrasla deca sada očekuju pohvalu za obavljanje minimuma jer su im roditelji to dopuštali. Njihove emocije su uvek bile zaštićene, a njihova dosada uvek rešavana, pa je, naravno, kao odraslima stvarnost sveta potpuno dezorganizujuća i naizgled surova.

4. Stalno ugađaju drugima

Iako često mislimo da su „slabi“ stilovi roditeljstva permisivni - odsutni ili emocionalno nedostupni - oni mogu postojati i kod roditelja koji traže stalnu kontrolu i autoritet. Ako roditelj nema sopstvene veštine suočavanja i oslanja se na svoju decu radi osećaja sigurnosti, velika je verovatnoća da će deca zbog toga na kraju biti u gorem položaju.

Prema jednoj studiji Univerziteta u Kembridžu, deca koja odrastaju uz stroge disciplinske stilove kontrolnih roditelja imaju veću verovatnoću da sa godinama razviju probleme sa mentalnim zdravljem. Ugađanje drugima i održavanje mira u odnosima može biti samo pogrešno usmeren mehanizam suočavanja sa anksioznošću ili hroničnim stresom koji su bili primorani da usvoje još kao deca.

5. Često otkazuju planove

Regulisani ljudi, koji neguju zdrave i uravnotežene odnose, retko otkazuju planove zato što „im se ne ide“. Ako se nekome obavežu, pojaviće se, čak i ako nije uvek lako ili zgodno ispuniti dogovor. Imaju alate samoregulacije potrebne da izađu iz svoje zone komfora.

Međutim, deca koju su roditelji štitili od svih problema i rešavali im dosadu nisu dobila priliku da razviju ličnu odgovornost ili emocionalnu regulaciju. Beže od dosade i nelagodnosti, naročito kada nema nikoga ko bi preuzeo roditeljsku ulogu i rešio to umesto njih.

Zato, ako neko često otkazuje planove, verovatno su ga odgajali slabi roditelji. Nije se od njega očekivalo da izađe iz zone komfora ili da radi stvari koje ne želi, pa kao odrasla osoba ima malo veština suočavanja kada se od njega očekuje da radi teške i neprijatne stvari.

6. Mešaju granice sa odbacivanjem

Kada im neko postavi granicu ili pokrene neko pitanje u vezi sa odnosom, ljudi koje su odgajali slabi roditelji često te situacije doživljavaju kao odbacivanje. Odrasli su dobijajući sve što su želeli i uz roditelje koji su se prilagođavali svakoj njihovoj potrebi, ali se sada od njih očekuje da prihvate i usvoje tuđe granice.

Naravno, granice nisu namenjene da kontrolišu nečije ponašanje - one su jednostavno podsetnici na vrstu ponašanja koju je neko spreman da toleriše. Ako neko nije voljan da se promeni, nije primoran da se povinuje - može jednostavno da se udalji.

Odrasla deca sa ovakvim roditeljima imaju pravo da odluče da neće poštovati granice ili da se lično razvijaju, ali to takođe verovatno znači da će se njihovi odnosi promeniti i nestati.

7. Odbijaju da preuzmu odgovornost

Ako roditelj nije naučio dete kako da prizna sopstvene greške bez kažnjavanja ili nije rešavao sve njegove probleme umesto njega, velika je verovatnoća da danas beži od odgovornosti. To mu deluje kao pretnja njegovoj slici o sebi i ličnom blagostanju, iako je upravo ta nelagodnost ono što podstiče zdrav lični rast i osnaživanje.

Nažalost po ovu odraslu decu, prema rečima psihoterapeutkinje F. Dajan Bart, preuzimanje odgovornosti često je postupak koji nam omogućava da se osećamo bolje u vezi sa sobom. Kada izbegavamo odgovornost i bežimo od nje uz izgovore, sabotiramo sopstveni osećaj lične vrednosti i sreće.

Dakle, ako neko ima ove navike, verovatno su ga odgajali slabi roditelji i, zbog toga, on je manje srećan i ispunjen u sopstvenom životu.

8. Beže od posledica

Slično kao sa granicama u odnosima i konstruktivnom povratnom informacijom na poslu, ljudi koje su odgajali slabi roditelji često se muče da prihvate posledice sopstvenih postupaka. Veruju da su bilo kakve negativne primedbe ili posledice usmerene na njihovo ponašanje lični napadi, jer tokom odrastanja nisu bili disciplinovani niti pozivani na odgovornost.

Naravno, postavljanje očekivanja i uvođenje posledica za detetove postupke upravo je način na koji roditelji uče decu da preuzmu odgovornost, prema jednoj studiji iz časopisa "Paediatrics & Child Health". Dakle, ako je odraslo dete potpuno nesposobno da prizna svoje greške i napravi promene, to je verovatno zato što su njegovi roditelji bili previše permisivni ili preterano popustljivi do štetne mere.

9. Očekuju emocionalni rad od drugih

Učenje emocionalne regulacije kod dece često proizlazi iz nezavisnosti - davanja prostora da sami ispune svoju dosadu, suoče se sa posledicama i vežbaju izlazak iz zone komfora. Kao odrasli, ovakva emocionalna inteligencija igra ulogu u svakom aspektu života, utičući ne samo na lično mentalno zdravlje i odnose, već i na opšte blagostanje, prema jednoj studiji iz 2024. godine.

Dakle, ako odraslo dete očekuje emocionalni rad od drugih, poput regulisanja njegovih emocija ili posredovanja u teškim razgovorima, velika je verovatnoća da je to zato što su roditelji te stvari radili umesto njega kada je bio dete.

10. Uvek imaju izgovor

Mnoga deca koja se oslanjaju na izgovore kako bi se nosila sa situacijama suočavaju se sa strahom od odbacivanja ili neuspeha. Bilo da je to ukorenjeno u dečjoj traumi zbog preterano zahtevnih roditelja sa nemogućim standardima ili permisivnih roditelja koji su uvek činili da se dete oseća kao centar sveta, pravljenje izgovora je njihov način da se osećaju sigurnije i zaštićenije.

Naravno, izgovori ne samo da izbegavaju pravu odgovornost na štetu ličnih odnosa i veza, već i narušavaju lično samopouzdanje. Čak i ako pravljenje izgovora, umesto priznavanja greške, nudi kratkotrajan osećaj stabilnosti i utehe, na kraju su upravo lična vrednost i samopoštovanje te osobe ono što je ugroženo.

11. Krive druge za svoje probleme

Razmaženost nije samo očekivanje stalne pažnje i uveravanja od drugih - ona može podrazumevati i okrivljavanje drugih za lične greške i očekivanje da svet donese uspeh pravo u krilo bez ikakvog ličnog truda. Ovakvi razmaženi odrasli ljudi doživljavaju slom kada stvari ne idu po njihovom, jer je njihovo detinjstvo bilo oblikovano razmazivanjem i sveobuhvatnom pažnjom roditelja.

Prema jednoj studiji iz časopisa "Personality and Individual Differences", ljudi sa slabim veštinama emocionalne regulacije skloniji su ovakvim ponašanjima prebacivanja krivice. Ne znaju kako da se nose sa spoznajom da oni sami imaju kontrolu - da niko ne dolazi da ih spase, uključujući i njihove roditelje.