POKRETAO GA JE BES! Majka ga je maltretirala, pa joj je obećao OSVETU, a traumu je pretvorio u UMETNOST!

U svetu filma, ime Kventina Tarantina sinonim je za pravog maestra. Ipak, iza majstora filmova i savršenih scenarija, krije se priča o odrastanju obeleženom traumom i besom, a svaki njegov kadar, kako su primetili sa portala "UnHerd", nije ništa drugo do memoar pretočen u pokretne slike. On je, u suštini, memoarista koji snima filmove, a njegova kinematografija služi kao terapija za bol i izolaciju koje je doživeo kao dečak.

Tarantino je često govorio o svom detinjstvu, ali je u podkastu "The Moment" dotakao srž problema, otkrivajući kako je bes postao njegov pokretač.

Majka ga je omalovažavala

Njegova majka Koni imala je samo 16 godina kada ga je rodila, odgajajući ga sama i radeći duple smene. Jednom je podrugljivo prokomentarisala njegovu spisateljsku strast, govoreći mu da je "Ta tvoja mala "spisateljska karijera?" To je gotovo!".

Iako je to bila izjava trenutka, za malog Kventina, reči su se urezale duboko. U sebi je tada, s dečačkim inatom, obećao: "Dobro, gospođo. Kada postanem uspešan pisac, od mog uspeha nećete videti ni cent. Neće biti kuće za vas. Nema odmora za vas, nema Elvisovog Kadilaka za mamu. Nećete dobiti ništa. Zato što ste to rekli."

Taj bes i osećaj emotivnog odsustva postali su, paradoksalno, temelj njegovog stvaralaštva. Ako se pitate zašto su njegovi likovi toliko složeni, zašto su dijalozi tako brutalno iskreni i zašto se uvek oseća neka napetost, odgovor leži u njegovoj ličnoj traumi.

Njegovi filmovi nisu bez emocija, kako neki kritičari tvrde. Naprotiv, emotivna odsutnost, poricanje i bes upravo su ta srž. On je svoj tragični junak koji beži od sopstvenog bola, pronalazeći utočište u žanrovskim filmovima koje je gledao kao dete, i koji su postali njegova jedina porodica.

To je bio njegov način da se osveti za to što nije imala razumevanja za njegove snove. Njegovi filmovi su uspešni, a on važi za jednog od najboljih režisersa svih vremena.

Osveta je bila isključivo finansijske prirode, ali je njegovu kreativnu energiju usmeravala čitavog života.

Ona mu je dala ime po Kvintu, liku Berta Rejnoldsa iz serije "Gunsmoke", i po Kventinu iz romana "Buka i bes". Radila je po 16 sati da bi izdržavala sina, jednom ga ostavivši kod svoje poremećene, alkoholisane majke u kamp-prikolici u Tenesiju. On je, ipak, i to iskoristio: u Tarantinovim filmovima strašne stvari dešavaju se likovima u kamp-prikolicama. Vade im oči. Gmižu zmije koje ih jedu (naravno da je to film "Ubiti Bila 2".)

Na Dan majki, on bi joj recitovao priču gde mu majka umire

Tarantino je odrastao pretačući traume u umetnost. Čak je i njegova navika iz detinjstva da piše majci priče u kojima bi ona umirala, poput kraljice Lir, bila način da se nosi s unutrašnjim sukobima.

Na Dan majki, on bi joj recitovao priču gde mu majka umire, a kada bi ga ona pitala misli li to ozbiljno, on bi odgovorio: "Naravno da ne, mama, stvarno mi je žao, ali tako se priča završila. I dalje si najbolja mama na svetu, čak i ako si morala da umreš."

Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno i drugim neobičnim iskustvima, kao što je gledanje filma "Oslobađanje" sa sedam godina, film sa scenom muškog napastvovanja, i igranje sa "GI Joe" figurama koje je namerno sakatio.

Njegova majka je, povodom toga što ga je odvela da gleda film "Oslobađanje", rekla: "Iskreno ne mislim da mu je to naškodilo na bilo koji način".

Sve ove slike, koliko god bile uznemirujuće, poslužile su kao gorivo za njegovu kreativnost, kulminirajući scenarijem za "Petparačke priče" za koji je dobio Oskara, zajedno sa Rodžerom Averijem.

Koni ga je tretirala kao odraslog, a on je traumu pretvorio u umetnost. Kada je uhapšen zbog neplaćenih kazni za parkiranje i poslat u zatvor okruga Los Anđeles, odbila je da ga izbavi. On nije bio bez resursa. Umesto toga, počeo je da piše "Rođene ubice".

Trenutak kada je upoznao oca

Pored majčine traume, Kventinov život obeležio je i potpuni izostanak oca.

Toni Tarantino, neuspešni glumac i prevarant, napustio je Koni pre nego što se Kventin rodio. Iako ga nikada nije sreo, Toni je prisutan u svakom Tarantinovom filmu. On vreba iz senke, iza vrata šanka, u svakoj grobnici, on je sve ono što je Kventin mogao da bude.

Kventin je uzeo prezime oca, samo zato što je smatrao da deluje "kul".

Njegovi likovi su često arogantni i obmanjivači, a susret sa ocem u stvarnosti bio je, kako je ispričao, toliko bizaran da je mogao da se desi samo u nekom njegovom filmu. 

U podkastu "WTF", ispričao je da je susret bio toliko kratak i disfunkcionalan, da se završio samo kratkim uzdahom i odmahivanjem ruke.

"Jednog dana sam bio u kafiću, naručivao nešto i odjednom, on je tu. I kaže: "Zdravo. To sam ja." Pogledam gore i tačno znam ko je. I kažem: "Uh. Znao sam da će doći ovaj dan." A on kaže: "Da. Taj dan je danas." I kaže: "Mogu li da sednem?" Ja sam samo gledao u sto i odmahnem rukom. Pogledao sam ga kada sam rekao: "Uh." A onda sam se vratio tanjiru i odmahnuo rukom. Samo idi, samo idi. I otišao je." Stvarni život, shvatio je, ne nudi katarzu kao film.

Kventin Tarantino je majstor pripovedanja o kinematografiji, a ne o životu. Njegovi filmovi ne teže da nam daju lekciju o stvarnosti, već je razotkrivaju kao zbirku tužnih arhetipova i nerealizovanih snova. Gledajući njegovo delo, shvatamo da je to umetnički oblik koji ga je odnegovao i zaštitio od sveta, a koji danas, nažalost, leži razlomljen u fragmentima – baš kao i njegova sopstvena nevinost.