Sedam rečenica koje deci pomažu da izrastu u srećne i samopouzdane ljude

Način na koji roditelji komuniciraju s decom ključan je za njihov razvoj i oblikovanje u samopouzdane i empatične odrasle osobe. Određene rečenice, ako ih deca redovno slušaju tokom odrastanja, pružaju im osećanje sigurnosti i uče ih kako da ostanu verni sebi, piše Your Tango.

"Tu smo za tebe, šta god da se dogodi"

Roditelji koji deci pružaju bezuslovnu podršku pomažu im da izrastu u samopouzdane odrasle osobe. Detetovu vrednost ne povezuju s njegovim uspesima, nego mu jasno daju do znanja: "Tu smo za tebe, šta god da se dogodi". Takva deca kasnije se lakše odlučuju na rizik i ne boje se grešaka. Naučila su da cene trud i put do cilja, a ne samo konačni rezultat.

"Šta misliš, kako se oni osećaju?"

Neki roditelji toliko su usredsređeni na osećanja sopstvenog deteta da pritom zanemaruju važnost razvijanja empatije. Mogu čak i da ga kazne zbog loših odluka, a da mu pritom ne objasne kako sledeći put može bolje da postupi. Roditelji koji podstiču empatiju deci postavljaju pitanja poput: "Šta misliš, kako se druga osoba oseća?"

Tako ih uče da razmišljaju i o osećanjima drugih. Pritom se trude dobro da upoznaju svoje dete, pokazuju mu razumevanje i sopstvenim primerom da ga uče ljubaznosti prema drugima.

"Čujem te"

Osećanje da nas neko zaista sluša temelj je dobrih odnosa, ali roditelji ponekad zaboravljaju koliko je važno posvetiti pažnju sopstvenoj deci. Zbog brojnih obaveza često su rastreseni i ne posvećuju im dovoljno vremena. Tako deca mogu steći utisak kako treba da skrivaju svoja osećanja i ugađaju drugima kako bi bila prihvaćena.

S druge strane, pažljivi i obzirni odrasli ljudi nisu samo slušali roditelje kako izgovaraju "Čujem te", nego su zaista osećali da ih razumeju. Zajedničko kvalitetno provedeno vreme pružalo im je osećanje pripadnosti, a u razgovorima su se osećali sigurno jer su ih roditelji aktivno slušali, umesto da se samo pretvaraju da ih prate.

"Verujem u tebe"

Umesto da odmah uskaču i rešavaju dečje probleme, dobri roditelji daju deci priliku da sama pronađu rešenje. Pritom im pružaju podršku rečima "Verujem u tebe" i grade njihovo samopouzdanje dozvoljavajući im da pogreše i nešto nauče iz svojih grešaka.

Kada deca koju su tako podržavali roditelji odrastu, lakše se usuđuju na nove izazove i znaju iskreno da se raduju tuđim uspesima. Ne plaše se da postavljaju nove ciljeve, a prema drugima su pažljivija, jer su i sama tokom odrastanja dobijala razumevanje i podršku.

"Šta sledeći put možeš uraditi drugačije?"

Deca koja odmalena uče da iz grešaka može nešto da se nauči lakše se nose s neuspehom od one dece koja su zbog grešaka kažnjavana. Ne odrastaju sa strahom od greške, niti osećaju potrebu da skrivaju sopstvene neuspehe. Umesto toga, roditelji ih podstiču na razmišljanje pitanjima poput: "Šta sledeći put možeš da uradiš drugačije?" i tako im pomažu da iz svakog iskustva izvuku pouku.

Kao odrasli, sigurniji su u sebe kada se suoče s izazovima i lakše prihvataju kritiku. U poslovnom i privatnom životu spremniji su da uče i napreduju, jer se ne povlače kada im neko ukaže na problem.

"Hajde da razgovaramo o tome"

Dobri roditelji ne izbegavaju neprijatne razgovore, niti osuđuju decu zbog njihovih osećanja. Kada su deca preplavljena emocijama, roditelji im pružaju osećanje sigurnosti svojom prisutnošću i rečima poput "Hajde da razgovaramo o tome".

Takva deca mogu da izrastu u emocionalno zrele odrasle osobe koje se ne plaše toga da govore o svojim osećanjima. Ne moraju da skrivaju emocije, niti da se stalno brane od osude. U njihovim porodicama se podsticala otvorena komunikacija, što se kasnije odražava kao otvorenost za njihove odnose s drugima i snažno samopoštovanje.

"To zvuči teško"

Mnogi roditelji upadaju u zamku davanja saveta koje deca nisu tražila. Iako im je namera da pomognu, nuđenje rešenja umesto razumevanja i emocionalne podrške može kod deteta stvoriti osećanje da njegovi problemi i osećanja nisu važni.

Kada roditelji umesto toga redovno govore "To zvuči teško" ili "Razumem te", daju deci prostor da prožive svoje emocije, umesto da ih potiskuju. Tako deca uče da prepoznaju sopstvena osećanja i nose se s njima, što im može pomoći da izrastu u emocionalno stabilne i sigurne odrasle osobe.