Želite da saznate VIŠE O SVOJIM PRECIMA? Ono najbitnije KRIJE SE VEĆ U PREZIMENU koje nosite, a za ostalo ćete morati malo DA SE POTRUDITE

Potpisujete ga po nekoliko puta nedeljno, na priznanicama, u banci, na roditeljskim sastancima... Prezime koje se završava na „-ić“ nosi oko dve trećine ljudi u Srbiji, a skoro niko ne zna da to poslednje slovce nije ukras nego rečenica u minijaturi. 

Ono nešto tvrdi. Nešto konkretno, o čoveku koji je živeo pre nekoliko vekova i čije ime je nekim čudom preživelo do vaše lične karte.

Šta znači nastavak „-ić“?

Najkraći odgovor glasi: „-ić“ je deminutiv, umanjenica. Isto ono što pretvara grad u gradić, brod u brodić, kamen u kamenčić.

U prezimenima ne znači „mali“, nego „sin od“. Petrović je sin Petrov. Jovanović je sin Jovanov, preko oblika Jovan-ov-ić. Marković je potomak nekog Marka koji se izgubio u vremenu, ali mu ime i dalje izgovarate svaki put kad se predstavite.

Znači, vaše prezime je doslovno nadimak vašeg pretka, plus reč koja kaže „ovo je njegov klinac“. Ništa svečanije od toga. Ništa manje svečano, takođe.

Zašto ime u sredini prezimena često nije bilo ime?

Tu priča postaje zanimljiva. Nisu svi preci nosili krštena imena. Kovačević vuče koren od zanata, Popović od sveštenika u kući, Vukić i Vučković od vuka, jer se verovalo da dete zaštićeno imenom zveri neće umreti malo. Ćosić je potomak čoveka koji nije imao brade. Belić je došao od svetle kose.

Pogledajte srednji deo svog prezimena i sklonite nastavak. Ono što ostane je ili ime, ili zanat, ili nadimak koji je neko dobio u selu i nikad ga se nije rešio. Nadimci su nadživeli ljude.

Prezimena na „-ić“ nisu samo srpska

Često se čuje da je „-ić“ nacionalni pečat. Nije. Isti nastavak postoji kod Hrvata, Bošnjaka, Crnogoraca, a u Sloveniji se javlja kao „-ič“, u Poljskoj kao „-wicz“, u Rusiji kao „-ič“ u očestvu. Sve to dolazi iz istog praslovenskog korena. Nastavak je jezički, a ne etnički, i to je verovatno najkorisnija stvar koju možete znati o sopstvenom prezimenu.

Ilustracija; Foto: Lucigerma/Shutterstock

Kada su se prezimena ustalila?

Do 19. veka većina ljudi na Balkanu nije imala stalno prezime u današnjem smislu. Sin Milana Petrovića zvao bi se Milanović, pa bi njegov sin bio nešto treće. Prezime se menjalo iz kolena u koleno, kao što se danas menja broj telefona.

Tek kad su države uvele poreske knjige, vojne spiskove i matične evidencije, prezime je moralo da se zamrzne. Vaše prezime je zapravo fotografija jednog trenutka, snimljena onog dana kad je vaš čukundeda stao pred pisara. Da je došao dve generacije ranije, danas biste se drugačije zvali.

Kako da saznate više o svom poreklu?

Počnite od najstarije žive osobe u porodici i pitajte je za slavu, ne za prezime. Krsna slava se prenosi vernije od imena i često poveže grane koje su se odavno razišle. Zatim potražite matične knjige u arhivu opštine odakle je porodica, tu se obično stiže do sredine devetnaestog veka.

Ne verujte olako sajtovima koji za par evra nude „istoriju vašeg prezimena“. Većina prodaje isti tekst svima sa istim nastavkom. Prava priča je u selu, u crkvenoj knjizi i u sećanju neke tetke koja pamti ko je kome brat od strica.