Životna priča Džejn Ostin: Iako se nikada nije udavala, ljubav i ljude je razumela bolje nego iko!

Džejn Ostin (rođena 16. decembra 1775. godine u Steventonu, Hempšir, Engleska - preminula 18. jula 1817. godine u Vinčesteru, Hempšir) bila je engleska spisateljica koja je romanu prvi put dala izrazito moderan karakter, prikazujući obične ljude u svakodnevnom životu.

Tokom svog života objavila je četiri romana: Razum i osećajnost (1811), Ponos i predrasude (1813), Mansfield Park (1814) i Ema (1815). U ovim delima, kao i u romanima Uveravanje i Nortengerska opatija (objavljenim zajedno posthumno, 1817), živopisno je prikazala život engleske srednje klase u ranom 19. veku. Njena dela definisala su roman manira tog doba, ali su istovremeno postala bezvremenski klasici koji su, više od dva veka nakon njene smrti, ostali i kritički i čitalački uspešni. Ova dela odražavaju njeno trajno nasleđe.

Rani život i porodica

Džejn Ostin rođena je u selu Steventon u engleskom okrugu Hempšir, gde je njen otac, Džordž Ostin, bio rektor lokalne anglikanske parohije. Bila je druga ćerka i sedmo dete u porodici od osmoro dece - šest sinova i dve ćerke. Njena najbliža saputnica tokom celog života bila je starija sestra Kasandra; ni Džejn ni Kasandra nikada se nisu udale. Njihov otac bio je učen čovek koji je kod svoje dece podsticao ljubav prema učenju. Njihova majka, Kasandra (rođena Li), bila je žena britkog duha, čuvena po improvizovanim stihovima i pričama. Najveća porodična zabava bila je gluma.

Živahan i topao porodični krug Džejn Ostin pružio je podsticajno okruženje za njeno pisanje. Pored toga, njeno iskustvo bilo je znatno prošireno izvan rektorata u Steventonu zahvaljujući širokoj mreži rodbinskih i prijateljskih veza. Upravo taj svet - nižeg zemljišnog plemstva i seoskog sveštenstva, sela, susedstva i varošica, sa povremenim posetama Batu i Londonu - koristila je kao okruženje, izvor likova i tematski okvir svojih romana.

Rana književna dela i iskustva sa ljubavlju i brakom

Najraniji poznati spisi Džejn Ostin potiču oko 1787. godine, a između tada i 1793. napisala je obiman materijal koji je sačuvan u tri rukopisne sveske: Prvi tom, Drugi tom i Treći tom. One sadrže drame, stihove, kratke romane i druge prozne tekstove i pokazuju kako se Ostin bavila parodijom postojećih književnih formi, naročito sentimentalnog romana i sentimentalne komedije. Njen prelazak ka ozbiljnijem pogledu na život, od poleta i preterivanja njenih najranijih radova, vidljiv je u Lejdi Suzan, kratkom epistolarnom romanu (romanu u pismima) napisanom oko 1793–1794. godine (objavljenom tek 1871). Portret žene koja je odlučna da nametne snagu svog uma i ličnosti do tačke društvenog samouništenja predstavlja, u suštini, studiju frustracije i sudbine žene u društvu koje nema mesta za njene sposobnosti.

Godine 1802. izgleda da je Ostin pristala da se uda za Harisa Biga-Vitera, dvadesetjednogodišnjeg naslednika jedne porodice iz Hempšira, ali se već sledećeg jutra predomislila. Postoji i niz međusobno protivrečnih priča koje je povezuju sa osobom u koju se zaljubila, ali koja je ubrzo potom umrla. S obzirom na to da se njeni romani u velikoj meri bave ljubavlju i brakom, postoji izvestan razlog da se pokušaju utvrditi činjenice o tim odnosima. Nažalost, dokazi su nezadovoljavajući i nepotpuni. Kasandra Ostin bila je ljubomorni čuvar privatnog života svoje sestre i, nakon Džejnine smrti, cenzurisala je sačuvana pisma, mnoga uništivši, a druga iseckavši. Od hiljada pisama Džejn Ostin sačuvano je svega 160. Ipak, njeni romani pružaju nepobitan dokaz da je njihova autorka duboko razumela iskustvo ljubavi, kao i razočaranja u ljubavi.

Razočaranja u izdavaštvu i životni potresi

Najraniji roman Džejn Ostin objavljen za njenog života, Razum i osećajnost, započet je oko 1795. godine kao roman u pismima pod naslovom Elinor i Marijana, po imenima junakinja. Između oktobra 1796. i avgusta 1797. završila je prvu verziju romana Ponos i predrasude, tada pod nazivom Prvi utisci. Godine 1797. njen otac je pisao jednom londonskom izdavaču nudeći rukopis za objavljivanje, ali je ponuda odbijena. Nortengerska opatija, poslednji od njenih ranih romana, napisana je oko 1798. ili 1799. godine, verovatno pod naslovom Suzan. Godine 1803. rukopis Suzan prodat je izdavaču Ričardu Krozbiju za 10 funti. On ga je prihvatio za hitno objavljivanje, ali, iako je bio najavljen, iz nepoznatih razloga nikada se nije pojavio u štampi.

Do tog trenutka, život u rektoratu u Steventonu bio je povoljan za njen razvoj kao romanopisca. Međutim, ta stabilnost je prekinuta 1801. godine, kada se Džordž Ostin, tada sedamdesetogodišnjak, povukao u penziju i preselio sa suprugom i ćerkama u Bat. Tokom narednih osam godina Džejn je morala da podnosi niz privremenih boravaka i poseta rođacima u Batu, Londonu, Kliftonu, Vorikširu i, konačno, u Sautemptonu, gde su Džejn, njena majka i sestra živele od 1805. do 1809. godine. Godine 1804. iznenada je preminula njena najdraža prijateljica, gospođa En Lefroj, a u januaru 1805. njen otac je umro u Batu. Usred svih tih potresa, Ostin je 1804. započela pisanje romana Votsonovi, ali ga je ubrzo napustila.

Preseljenje u Čoton i izdavački uspeh

Na kraju, 1809. godine, Džejnin brat Edvard uspeo je da obezbedi njihovoj majci i sestrama veliku kuću u selu Čoton, na svom imanju u Hempširu, nedaleko od Steventona. Sama pomisao na trajno nastanjivanje u Čotonu već je Džejn pružila novi osećaj svrhe, te je počela da priprema Razum i osećajnost i Ponos i predrasude za objavljivanje. Ohrabrivao ju je brat Henri, koji je posredovao u kontaktima sa izdavačima. Verovatno ju je na to podstakla i potreba za novcem. Dve godine kasnije Tomas Ežerton pristao je da objavi Razum i osećajnost, koji je anoniman izašao u novembru 1811. godine. Dva vodeća časopisa, Critical Review i Quarterly Review, pohvalila su njegov spoj poučnosti i zabave.

U međuvremenu, 1811. godine Ostin je započela Mansfield Park, koji je završen 1813. i objavljen 1814. godine. Do tada je već bila establisana, iako anonimna autorka; Ežerton je objavio Ponos i predrasude u januaru 1813, a kasnije te godine pojavila su se i druga izdanja Ponosa i predrasuda i Razuma i osećajnosti. Ponos i predrasude izgleda da je bio najmoderniji roman svoje sezone. Anabela Milbank, ćerka baroneta koja će se ubrzo udati za romantičarskog pesnika lorda Bajrona, nazvala ga je „izuzetno nadmoćnim delom“ i „najverovatnijom fikcijom“ koju je ikada čitala. Između januara 1814. i marta 1815. Ostin je napisala Emu, koja je objavljena u decembru 1815. godine. Godine 1816. pojavilo se drugo izdanje Mansfield Parka, koje je, poput Eme, objavio izdavač lorda Bajrona, Džon Marej. Uveravanje (pisano od avgusta 1815. do avgusta 1816) objavljeno je posthumno, zajedno sa Nortengerskom opatijom, u decembru 1817. godine.

Godine nakon 1811. bile su, čini se, najispunjenije u njenom životu. Imala je zadovoljstvo da vidi svoja dela objavljena i povoljno ocenjena, kao i saznanje da se romani široko čitaju. Toliko su se dopali britanskom princu regentu (kasnijem kralju Džordžu IV) da je imao po jedan komplet u svakoj od svojih rezidencija, a Ema mu je, na diskretan kraljevski zahtev, bila „s poštovanjem posvećena“. Kritičari su hvalili moralnost i zabavnost romana, divili se oblikovanju likova i pozdravljali domaći realizam kao osvežavajuću promenu u odnosu na tada popularnu romantičarsku melodramu.

Foto: The Bookworm / Alamy / Profimedia

Nedovršena dela i smrt

Tokom poslednjih osamnaest meseci života Ostin je bila zauzeta pisanjem. Početkom 1816. godine, na samom početku svoje smrtonosne bolesti, zapisala je burlesku "Plan romana, prema nagoveštajima sa raznih strana" (prvi put objavljenu 1871). Do avgusta 1816. radila je na Uveravanju, a ponovo se osvrnula i na rukopis Suzan (Nortengerska opatija).

U januaru 1817. započela je Sanditon, snažnu i samoironičnu satiru o banjama i bolesničkom životu. Ovaj roman ostao je nedovršen zbog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja. Smatrala je da boluje od „žučne bolesti“, ali su njeni simptomi — uključujući groznicu, reumatizam i promene na koži - doveli savremene lekare do zaključka da je verovatno imala Adisonovu bolest. Ipak, neki medicinski stručnjaci pretpostavili su da je patila od lupusa ili Hodžkinove bolesti. Njeno stanje je variralo, ali je u aprilu sastavila testament, a u maju je odvedena u Vinčester na lečenje kod stručnog hirurga. Preminula je 18. jula, a šest dana kasnije sahranjena je u Vinčesterskoj katedrali.

Autorstvo Džejn Ostin obznanio je javnosti njen brat Henri, koji je nadgledao objavljivanje Nortengerske opatije i Uveravanja. U to vreme nije postojalo shvatanje da je Engleska regentskog perioda izgubila svog najoštrijeg posmatrača i najpronicljivijeg analitičara; nije se razumelo da jedna minijaturistkinja (kako je sama sebe smatrala i kako su je tada videli), „samo domaća“ romanopisateljka, može ozbiljno da se bavi prirodom društva i kvalitetom njegove kulture; niti je postojalo razumevanje Džejn Ostin kao istoričarke nastanka regentskog društva u modernom svetu.

Tokom njenog života postojao je samo jedan odgovor koji je na odgovarajući način prepoznao prirodu njenog dostignuća: prikaz Eme koji je ser Volter Skot objavio u Quarterly Review u martu 1816. godine, gde je ovog „bezimenog autora“ proglasio vrhunskim predstavnikom „modernog romana“ u novoj realističkoj tradiciji. Nakon njene smrti, dugo je postojao samo jedan značajan esej - prikaz Nortengerske opatije i Uveravanja u Quarterly Review iz januara 1821. godine, koji je napisao teolog Ričard Vejtli. Zajedno, Skotovi i Vejtlijevi tekstovi postavili su temelje ozbiljne kritike dela Džejn Ostin, a njihovi uvidi preuzimani su od strane kritičara tokom čitavog 19. veka.

Nasleđe: zašto je Džejn Ostin i dalje relevantna

U poređenju sa delima mnogih njenih savremenika, romani Džejn Ostin nastavili su da imaju široku čitalačku publiku tokom kasnog 20. i ranog 21. veka. Njene pažljivo oblikovane i zabavne priče o inteligentnim mladim ženama, kao i njeno suptilno razmatranje pitanja moći, klase i roda, zadržale su svoju relevantnost, govoreći o „univerzalnim istinama“ o ljubavi i sreći.

Iako se rođenje engleskog romana u prvoj polovini 18. veka vezuje pre svega za dela Danijela Defoa, Semjuela Ričardsona i Henrija Fildinga, tek je sa Džejn Ostin roman dobio svoj izrazito moderan karakter kroz realistički prikaz neupadljivih ljudi u neupadljivim situacijama svakodnevnog života. U svojih šest glavnih romana - Razum i osećajnost, Ponos i predrasude, Mansfield Park, Ema, Nortengerska opatija i Uveravanje - Ostin je stvorila komediju manira srednje klase Engleske svog vremena, otkrivajući mogućnosti „domaće“ književnosti.

Njena ponavljana priča o putovanju mlade žene ka samospoznaji, kroz ljubav i brak, usredsređena je na lako prepoznatljive aspekte života. Upravo ta koncentracija na karakter i ličnost, kao i na napetosti između junakinja i njihovog društva, povezuje njene romane bliže savremenom svetu nego tradicijama 18. veka. Ta modernost, zajedno sa duhovitošću, realizmom i bezvremenošću njenog proznog stila, sa njenom pronicljivom i blago ironičnom empatijom, kao i zadovoljstvom koje pružaju vešto ispričane priče i savršeno konstruisani romani, objašnjava njenu trajnu privlačnost čitaocima svih generacija. Savremeni kritičari i dalje su fascinirani čvrstom strukturom i organizacijom njenih romana, kao i tehničkim dostignućima koja omogućavaju autorki da razotkrije tragičnu komediju postojanja u pričama čiji su događaji i okruženja, naizgled, tako obični i ograničeni.