Možda toga NISTE NI SVESNI: Pet skrivenih znakova da ste u detinjstvu DOŽIVELI TRAUMU!

Problemi s izražavanjem emocija i osećajem usamljenosti, uz istovremene poteškoće u povezivanju s drugima, takođe mogu biti posledice trauma iz ranog detinjstva, prenosi Daily Mail.

Koen objašnjava da se emocionalno zanemarivanje u detinjstvu često naziva „nevidljivom traumom“ jer su njeni efekti teško prepoznatljivi. Ovo zanemarivanje nastaje kada staratelji detetu ne pružaju emocionalnu podršku, potvrdu i pažnju tokom formativnih godina, od rođenja do osme godine života.

Primeri zanemarujućeg ponašanja uključuju umanjivanje ili odbacivanje dečjih osećanja, kao i uskraćivanje emotivnih gestova poput grljenja i ljubljenja. Sve ovo spada u štetna iskustva iz detinjstva (ACE – Adverse Childhood Experiences) koja narušavaju detetov osećaj sigurnosti, stabilnosti i povezanosti. Emocionalno zanemarivanje može biti jednako štetno kao i očigledniji oblici zlostavljanja i ima dugoročne posledice na emocionalni i psihološki razvoj.

Odrasle osobe koje su bile emocionalno zanemarene često imaju problem da se zauzmu za sebe. „Čak i kada imaju nešto važno da kažu ili ih neko iskorišćava, teško se usude da reaguju,“ kaže Koen. Takve osobe su često bile ignorisane ili im je uskraćeno pravo da izraze svoje potrebe dok su bile deca. Zbog ovih bolnih iskustava, povezuju zauzimanje za sebe sa negativnim posledicama i odlučuju da to izbegavaju.

Još jedan znak jeste nelagoda kada vas neko iskreno pita kako se osećate.

„Tada se distancirate, čime ih učite da vas više ne pitaju,“ objašnjava Koen. Osobe koje su prošle kroz traume u detinjstvu često imaju poteškoće s izražavanjem osećanja. Razlog može biti u tome što su njihovi staratelji invalidirali njihove emocije dok su bili mali. To čini iskrena pitanja o osećanjima neprijatnim i nepoznatim.

Takođe, žrtve traume često pate od „kompleksa inferiornosti“ ili sindroma uljeza, ističe Koen. Ovi fenomeni se karakterišu kao „nemogućnost da prepoznate sopstvenu vrednost uz stalno uverenje da su svi drugi bolji, sposobniji ili pripremljeniji od vas.“

Prema časopisu Psychology Today, koren ovog problema leži u niskom samopoštovanju. Štetna iskustva iz detinjstva, poput zanemarivanja, povezana su s osećajem srama i bezvrednosti, koji često traju i u odraslom dobu.

Četvrti znak su „teškoće u izražavanju emocija – delimično zato što nikada niste naučili da ih prepoznate“, kaže Koen. Ovo je povezano s nelagodom koju odrasle osobe s traumama iz detinjstva često osećaju kada ih neko iskreno pita kako se osećaju. Ako staratelji ne pokazuju brigu ili interesovanje za dečje emocije, to ne samo da dete uči da ih ne deli kako bi izbeglo negativnu reakciju, već ga sprečava i da nauči kako efikasno da komunicira ono što oseća.

Na ovaj način, zanemarivanje ometa ključni deo emocionalnog razvoja, a posledice se mogu manifestovati u odraslom dobu.

Na kraju, „osećaj usamljenosti, ali i prividna nesposobnost da se povežete s drugima kada se ukaže prilika,“ još je jedan znak traume iz detinjstva, objašnjava Koen. Ovo često navodi odrasle osobe koje su bile zanemarivane kao deca da biraju izolaciju i osamu, čak i u društvenim situacijama.

Ako su dečji pokušaji da uspostave pozitivne odnose sa starateljima bili odbijeni, to može stvoriti trajne strahove od odbacivanja i probleme s poverenjem. Kao rezultat toga, odrasle osobe koje su preživele traume iz detinjstva često veruju da će povezivanje s drugima doneti samo bol, izdaju ili napuštanje, zbog čega radije biraju izolaciju.

Trajni uticaj ovih štetnih iskustava iz detinjstva može se lečiti terapijom, koja pomaže žrtvama da procesuiraju ono što su doživele i postanu emocionalno stabilni i mentalno zdravi odrasli.

Komentari (0) Ostavi komentar