Leptiri imaju providna krila, ukus osećaju nogama, a neke vrste žive i do devet meseci: Devet zanimljivosti o ovim lepim insektima

1. Krila leptira su providna. Iako krila leptira deluju kao da su prekrivena živopisnim bojama, njihovu površinu zapravo čine sićušne krljušti koje prelamaju svetlost i stvaraju fascinantne nijanse. Krljušti su građene od slojeva proteina, kao i spoljašnji skelet insekta. Ti slojevi su toliko tanki da propuštaju svetlost. Kako leptir stari, krljušti postepeno otpadaju, otkrivajući providnu membranu krila.

2. Leptiri osećaju ukus pomoću nogu. Leptiri imaju receptore za ukus na nogama, koji im pomažu da pronađu hranu i odgovarajuće biljke na koje će položiti jaja. Ženka leptira više puta dodiruje list nogama kako bi oslobodila biljne sokove. Hemoreceptori na njenim nogama zatim prepoznaju hemijske supstance karakteristične za odgovarajuću biljku. Kada pronađe onu koja joj odgovara, polaže jaja na nju. Leptiri nogama ispituju i hranu, uključujući fermentisano voće.

3. Odrasli leptiri hrane se isključivo tečnošću. Odrasli leptiri unose hranu u tečnom obliku, najčešće pijući nektar, jer su njihovi usni organi prilagođeni sisanju, a ne žvakanju. Njihov dugački, cevasti usni organ, poznat kao rilica, funkcioniše poput slamčice. Kada se hrani, leptir je ispruži kako bi usisao nektar iz cveta. Kada je ne koristi, savija je ispod glave.

4. Leptir koji ne može da pije ne može ni da preživi. Čim izađe iz lutke, odnosno kukuljice, mladi leptir mora da sastavi svoje usne organe. U početku se rilica sastoji iz dva odvojena dela koja leptir mora da spoji u jednu cevčicu kako bi mogao da uzima hranu. Ponekad se može videti kako leptir naizmenično izvlači i savija rilicu, proveravajući da li ona pravilno funkcioniše.

5. Zašto leptiri sleću na blatnjave barice? Na baricama leptiri pronalaze minerale i soli koji su im potrebni. Ovo ponašanje poznato je kao skupljanje minerala iz vlažnog tla (engl. puddling). Češće se u njemu mogu videti mužjaci, kojima su određeni minerali važni za reprodukciju. Tokom parenja, deo tih hranljivih materija prenosi se na ženku i može doprineti razvoju i preživljavanju njenih jaja.

6. Leptiri ne mogu da lete kada je previše hladno. Da bi mogli nesmetano da lete, leptirima je potrebna telesna temperatura od približno 28 do 38 stepeni Celzijusa. Pošto su hladnokrvne životinje, ne mogu samostalno da održavaju stalnu telesnu temperaturu. Kada temperatura padne ispod približno 13 stepeni Celzijusa, njihova aktivnost postaje znatno ograničena, pa ne mogu normalno da lete niti da pobegnu od predatora. Tokom hladnijih dana mogu se videti kako se izlažu sunčevim zracima ili podrhtavaju kako bi zagrejali mišiće potrebne za let.

7. Koliko dugo žive leptiri? Nakon izlaska iz kukuljice, mnogi leptiri žive svega dve do četiri nedelje. To kratko vreme koriste za pronalaženje hrane i partnera za parenje. Neke od najmanjih vrsta, poput pojedinih plavaca, žive svega nekoliko dana, dok vrste koje prezimljavaju u odraslom obliku, kao što su monarh i leptir vrste Nymphalis antiopa, mogu živeti i do devet meseci.

8. Leptiri su kratkovidi, ali razlikuju mnoge boje. Leptiri najbolje raspoznaju predmete na udaljenosti od približno tri do četiri metra, dok im udaljeniji objekti izgledaju mutno. Istovremeno, mogu da opažaju i ultraljubičastu svetlost, koja je ljudskom oku nevidljiva. To im pomaže u pronalaženju partnera i odgovarajućih cvetova. Ako želite da privučete leptire u baštu, posadite cveće u većim grupama, birajući jednu boju ili istu biljnu vrstu za svaku grupu.

9. Ne jedi me! Mnogi predatori smatraju leptire lakim plenom, ali su njihovi obrasci i boje krila tokom evolucije postali važan oblik zaštite. Neke vrste imaju šare koje im omogućavaju da se stope sa okolinom i tako ostanu neprimećene. Druge imaju upadljive boje koje upozoravaju predatore da mogu biti otrovne ili neprijatnog ukusa. Primer je monarh, čije gusenice jedu biljke iz roda Asclepias, poznate po sadržaju otrovnih supstanci koje se mogu zadržati u njihovom organizmu. Pojedine vrste leptira oponašaju izgled takvih otrovnih vrsta, pa ih predatori izbegavaju iako same nisu nužno otrovne.