Pet stvari kojima RODITELJI IZLUĐUJU TINEJDŽERE! Jedna greška ne znači uništenu budućnost

Napetost u kući često nije samo odraz tinejdžerskog bunta. Iza toga se često krije potreba za poštovanjem, privatnošću i poverenjem, kao i želja da se tinejdžer tretira kao ličnost, a ne kao nešto što treba stalno popravljati.

Odrastanje nije samo suočavanje sa školskim obavezama, prijateljstvima i hormonalnim promenama. To, takođe, uključuje svakodnevne borbe sa roditeljima koji, iako većinu vremena imaju dobre namere, ponekad pokazuju svoju ljubav na načine koji deluju kao da kontrolišu ili omalovažavaju.

Kada pitate tinejdžere šta ih najviše muči, odgovori su iznenađujuće slični. Oni ne traže savršene roditelje, samo žele da prestanu da ponavljaju obrasce koji ih teraju da se povuku, sakriju istinu ili se osećaju manje vrednim. Ovo je pet stvari koje mnogi tinejdžeri žele da njihovi roditelji prestanu da rade, piše Tajms of Indija.

Minimiziranje njihovih problema

Problem koji tinejdžeru izgleda kao smak sveta može odraslima izgledati trivijalno. Raskid prijateljstva, nezgodna situacija u školi, neuzvraćena simpatija ili oštar komentar o nečijem izgledu veoma su stvarni u njihovom svetu.

Kada roditelji odgovore rečenicama poput „Nije ništa strašno“ ili „Zaboravićete na to sutra“, možda žele da ih uteše, ali tinejdžer često čuje poruku: „Tvoja osećanja su preterana i nevažna“.

Ilustracija; Foto: BearFotos/Shutterstock

Takvo omalovažavanje može da bude bolno jer tinejdžeri obično ne traže od roditelja da im rešavaju probleme, već da ih shvate ozbiljno. Žele nekoga ko će saosećati sa njihovim razočarenjem, a ne umanjiti ga. Ponekad je najbolja stvar koju roditelj može da uradi jeste da se odupre porivu da odmah „popravi” situaciju i jednostavno prizna da je tinejdžeru u tom trenutku zaista teško.

Svaka greška kao karakterna mana

Tinejdžeri prave greške - to je neizbežan deo odrastanja, učenja o posledicama i mladalačke impulsivnosti, a ne znak da nešto nije u redu sa njima. Problem nastaje kada roditelji na manje greške reaguju kao na ozbiljne karakterne mane. Loša ocena tako postaje dokaz lenjosti, kasni odgovor znak nepoštovanja, a loše raspoloženje postaje nezahvalnost.

Takva preterana reagovanja uče tinejdžere opasnoj lekciji: poštenje se ne isplati. Ako se svaka greška pretvori u grdnju, kaznu ili dugo emotivno predavanje, počeće da kriju stvari umesto da o njima pričaju.

Prestaju da pričaju o svojim problemima kod kuće, ne zato što ih nije briga, već zato što očekuju osudu umesto razumevanja. Ono što žele je mirnije reagovanje koje odvaja ponašanje od osobe. Jedna greška ne znači uništenu budućnost.

Nadzor umesto poverenja

Jedna od najčešćih pritužbi tinejdžera je da roditelji ne razlikuju brigu od nadzora. Proveravanje poruka, čitanje privatnih razgovora, ulazak u sobu bez kucanja ili tretiranje svih zatvorenih vrata kao razloga za uzbunu čini tinejdžerima osećaj kao da su pod stalnim nadzorom. A kada se mladi ljudi osećaju posmatrano, oni ne postaju sigurniji, samo postaju veštiji u skrivanju.

Privatnost nije isto što i tajnost. Za tinejdžere, ovo je često prvi znak da im roditelji veruju i priznaju da imaju svoj unutrašnji život. Iako roditelji veruju da na ovaj način štite dete, preterani nadzor šalje poruku: „Ne verujem da se postepeno osamostaljuje“. Ovo može da nanese štetu odnosu koji roditelji pokušavaju da očuvaju.

Konstantna korekcija

Mnogi tinejdžeri odrastaju uz neprekidan niz ispravki. Roditelji im govore u čemu zaostaju, šta su pogrešili, kako su mogli bolje i zašto još uvek ne ispunjavaju očekivanja. Sve ove primedbe obično dolaze iz ljubavi. Ali kada se razgovor svede na kritiku, tinejdžeri se osećaju kao da ih stalno osuđuju i kao da nikada nisu dovoljno dobri.

Ilustracija; Foto: Slava Dumchev/Shutterstock

Ono što im treba je balans. Žele roditelje koji primećuju trud, a ne samo konačne rezultate. Oni žele pohvalu koja nije samo nagrada za postignuće. Tinejdžer koji privlači pažnju samo kada pogreši može da veruje da se ljubav mora zaslužiti savršenstvom, što je iscrpljujući način odrastanja. S druge strane, ohrabrenje ne kvari decu, već im uliva preko potrebno samopouzdanje.

Tretirajte ih kao da su još deca

Možda je najveća frustracija među tinejdžerima osećaj da ih roditelji i dalje tretiraju kao malu decu u važnim situacijama. Dok roditelji u njima još uvek vide dete koje su negovali i štitili, tinejdžeri su u sasvim drugoj fazi- formiraju sopstveno mišljenje, ispituju granice i uče da preuzmu odgovornost. Kada roditelji odbiju da se prilagode ovoj promeni, svaki razgovor može da se pretvoriti u borbu za moć.

Tinejdžeri često žele samo jedno: da se prema njima postupa sa poštovanjem koje odgovara uzrastu. To ne znači pustiti ih da rade šta hoće, već ih uključiti u razgovore, saslušati njihovo mišljenje pre donošenja odluka i prihvatiti da oni nisu samo manje kopije svojih roditelja.