Dan sećanja na žrtve Holokausta i 80 godina od oslobođenja Aušvica

Međunaordni dan žrtava Holokausta biće obeležen i u Srbiji, a premijer Miloš Vučević, kao izaslanik predsednika Republike, prisustvovaće obeležavanju i položiti venac na Spomenik "Menora u plamenu" na Dunavskom keju.

Smatra se da je u Aušvicu tokom Drugog svetskog rata ubijeno najmanje 1,1 miliona ljudi, od kojih su oko 90 procenata bili Jevreji.

Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila je 1. novembra 2005. godine Rezoluciju 60/7 kojom je odlučeno da će se 27. januar obeležavati kao Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Odluka je tada doneta povodom šest decenija oslobođenja Aušvica. Bila je to inicijativa Silvana Šaloma, tadašnjeg ministara spoljnih poslova Izraela, čelnika delegacije te zemlje pri OUN. Rezolucijom 60/7 iz 2005. pozvane su članice OUN na poštovanje žrtava Holokausta. Rezolucijom je apelovano da se ne dozvoli ma kakvo poricanje tragedije holokausta, kao i širenje mržnje uopšte, verski ili etnički motivisane. Pozvano je isto tako na očuvanje prostora sećanja, obeležja, mesta stradanja, stratišta, kao i na instucionalizovano, sistematsko obrazovanje na temu holokausta.

Tokom Drugog svetskog rata nemački nacisti pobili su šest miliona Jevreja, kao i milione drugih, najviše na prostoru Centralne i Istočne Evrope.

Osim 27. januara kao Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, u različitim zemljama postoje i posebni, nacionalni datumi sećanja na žrtve, kao 22. april u Srbiji.

Od termina holokaust, što je izvorno starogrčka reč u značenju spaljen, sami Jevreji radije koriste hebrejsku reč - šoa, u značenju katastrofa, tragična nesreća.

Koncentracioni logor Aušvic, najveći u sistemu logora nacističke Nemačke, ustrojen je maja 1940. a prestao je s radom januara 1945. kada su ga sovjetske trupe oslobodile.

Aušvic se nalazi pedesetak kilometra zapadno od Krakova. Do Drugog svetskog rata to je bila pogranična zona Nemačke i Poljske. Bio je to zapravo ogroman kompleks, sistem logora. Nemačko osoblje i trupe povukli su se uglavnom uoči ulaska sovjetskih jedinica.

U jutarnjim satima 27. januara 1945. vojnici 100. pešadijske divizije sovjetske Crvene armije ušle su u logor Aušvic III. Sredinom dana, u rano popodne u Aušvic I i II pristigle su jedinice 60. armije 1. ukrajinskog fronta. Oslobodioci su na prostoru tri glavna logora i drugim delovima kompleksa pronašli približno 7.500 živih zatočenika. Naišli su pritom na preko 830 hiljada ženskih odevnih predmeta, 370.000 muških odela, 44.000 pari cipela, 7.000 kilograma ljudske kose.

Po docnijem svedočenju prvih sovjetskih vojnika zatečeni logoraši bili su u prvo vreme sasvim nepoverljivi, otkravili su se tek pošto su uvereni da ih je oslobodila sovjetska vojska. Odmah je organizovan medicinski tretman, pošto je postupak sa sasvim iscrpljenim i izgladnelim zatočenicima zahtevao poseban oprez.

Sovjetska vojna medicinska služba i Poljski Crveni krst organizovali su terenske zdrastvene službe, improzivovane bolnice, kroz koje je prošlo oko 4.500 lica.

Logoraši su velikim delom bili tuberkulozni, imali su teške stomačne tegobe, bili su krajnje iscrpljeni. Posle prvog prihvata organizovane su kompletne bolnice u kojima su se preživeli oporavljali.

Oslobađanje logora Aušvic nije u prvom trenutku bitno privuklo pažnju javnosti, medija, pošto je sva pažnja bila usmerena na dalje ratne aktivnosti, odnosno konačni poraz nemačke ratne mašinerije.

Prvi sovjetski zvanični izveštaji govorili su uopšteno o žrtvama fašizma, bez specifikacija. Kroz sudske procese prošlo je potonjih godina oko 15 procenata osoblja logora. Tek decenijama kasnije, Aušvic je zbog razmera stradanja u tom logorskom kompleksu postao simbol čitavog sistema zločina nacističke Nemačke.

U videu u nastavku teksta možete pogledati gostovanje na ovu temu koje je emitovano na TV Prva.