"Komšije kažu da su čuli moj vrisak, da sam jako vrištala i tražila pomoć"; Slađanina ćerka je imala samo TRI I PO GODINE, kada je poginula u bombardovanju!

Slađana Dimić je sa suprugom i troje dece napustila selo u kojem su živeli i prešla dva kilometra dalje, u srpsko selo. Suprug je radio u rezervnom sastavu policije, pa je većinu vremena zapravo provodila sama sa decom. U početku, celu situaciju nisu toliko ozbiljno shvatali, smatrajući da nema razloga da se napada njihovo selo, s obzirom na to da nisu povezani ni sa kakvim vojnim ciljevima. 

Iako je želela da sa decom ode kod sestre u Kragujevac, njen muž je bio protiv toga, ne želeći da napuštaju svoj dom.

Međutim, jedno veče se sve promenilo. 

- U toku noći se čula jedna detonacija. To je bilo možda na 100-150 metara od nas. Prva detonacija, u šumi je pala - kaže Slađana i nastavlja:

-  Tu je bila vojska u selu, oni su otišli, vojska se povukla. Otkud mi znamo gde oni idu. Niko nas ne obaveštava. Čula se ta detonacija i suprug je skočio, odmah je izašao napolje, a ja sam otišla kod dece u sobu. Struje nemamo, totalni mrak, prišla sam kod dece, zagrlila ih. Oni su počeli da vrište, to je bilo par sekundi i odmah je bila i druga. Ta druga detonacija, već smo mi bili meta. Nismo samo mi, kuća iza nas, komšije su stradale - priča Slađanja, otkrivajući potresne detalje:

- Ne znamo šta se dešava. Suprug je ranjen, ja ne znam da je on ranjen, on ne zna da su deca unutra ranjeni. Vrata nam se zatvorila od detonacije. Ja ne mogu da izađem, on ne može da uđe. On je nekako uspeo, razbio je vrata, ušao je kod nas. Iznosimo decu, ne znamo šta da radimo. Iznosimo decu napolje, plašimo se da se kuća ne sruši. Imamo ispred kuće neki rov gde je vojska kopala, mi od tog straha decu ubacujemo u taj rov. Auto nam gori ispred kuće, komšijin auto gori, to nam je osvetljavalo ustvari. Bojana sam čula kada je tražio pomoć od mene i kada je rekao "joj majko", njega je sa desne strane geler pogodio, a Draganu je direktno u glavu, nju nisam čula ništa. Tamaru nisam ispuštala iz naručja, jer nije hodala, bila je beba, nju sam non stop držala u rukama - navodi Slađana sa knedlom u grlu i suzama u očima i nastavlja:

- Komšije kažu da su moj vrisak čuli, da sam jako vrištala i tražila pomoć. Komšija jedan, gde se moja Dragana igrala s njegovom ćerkom više nije mogao da izdrži da bude u kući, on je izašao da nam pruži pomoć. Nemamo auto, nemamo kako da odemo do bolnice. Auto gori, svi su uplašeni, svi su zatvoreni u svojim kućama. Uzeo je komšija da nas vozi do Prištine, do bolnice, sva stakla razbijena na autu, promaja. Ja Bojanu držim rukom ranu, da bi disao do bolnice. Za Draganu nisam ni znala šta se desilo. Moj suprug je uzeo nju u naručje, on je nosio Draganu. 

Celu Slađaninu ispovest, pogledajte u snimku: