SEDAM misterioznih JEZIKA koje niko još nije uspeo da DEŠIFRUJE

Da li volite da rešavate zagonetke? Zamislite da vam neko donese potpuno nepoznat kod - bez rečnika, bez gramatike, bez prevoda...

Upravo je to problem sa kojim se arheologija i lingvistika suočavaju kada su u pitanju brojni drevni jezici, odnosno pisma. Oni su i danas zagonetka - uprkos našoj visokoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji - i svedoče o razvijenim civilizacijama čije pismo vidimo, ali ne razumemo.

Svenja Bonman je lingvistkinja na Univerzitetu u Kelnu i radi u oblasti istorijske uporedne lingvistike. U svojim istraživanjima pokušava da dešifruje istorijske jezike i rekonstruiše njihove strukture.

„Za mene je izuzetno privlačno kada pred sobom imam intelektualnu zagonetku koja je toliko zahtevna da je čak ni najsjajniji umovi nisu uspeli da reše“, kaže ona. „Uz pomoć takvih pisanih tragova dobijate pristup kulturi koja je odavno nestala“. To je, kaže Bonman, poput svojevrsne mašine vremena pomoću koje možete bar pasivno komunicirati sa drugom kulturom, piše Dojče vele.

Prekratko, premalo, previše strano: Prepreke za dešifrovanje

Bonman trenutno istražuje epi-olmečko pismo, nekada korišćeno na južnoj obali Meksičkog zaliva. Pojedinačni natpisi i simboli u drevnom olmečkom pismu ukazuju na rano razvijeno pismo, ali njegovi primeri su tako malobrojni, a kontekst toliko nejasan da je dešifrovanje izuzetno teško.

Podjednako enigmatično je indusko pismo kulture Harapa na području današnjeg Pakistana i severozapadne Indije. Pojavljuje se na stotinama pečata i krhotina grnčarije, ali skoro uvek u izuzetno kratkim nizovima. Da li predstavlja potpuno razvijen jezik ili simbolički sistem, još uvek je predmet debate. Etrurčanski jezik, koji se govorio u centralnoj Italiji u antici, takođe ostaje enigmatičan. Iako pismo može da se čita jer je izvedeno iz grčkog alfabeta, sam jezik gotovo da nema prepoznatljivih srodnika. Zbog toga je teško razumeti šta zapravo piše na natpisima.

Rongorongo sa Uskršnjeg ostrva je takođe veoma apstraktno pismo, podseća na ono piktografsko sa pticama, ljudima i ornamentalnim oblicima, i sačuvano je samo na nekoliko, delimično oštećenih drvenih pločica. Proto-elamitsko pismo, najranija poznata tradicija pisanja i administracije na području kasnijeg Elama, potiče sa područja današnjeg Irana. Znakovi su dobro katalogizovani, ali pločice su često fragmentarne, sadržaj izgleda kao administrativne beleške, a jezik iza njih ne pripada nijednoj poznatoj jezičkoj porodici. Poznatiji smo po minojskoj kulturi na Kritu: od njena tri pisma, dešifrovano je samo Linear B, jer predstavlja rani oblik grčkog jezika. Međutim, kritski hijeroglifi i Linear A ostaju misterija do danas. Čuveni Fetosov disk iz 2. milenijuma pre nove ere takođe potiče sa Krita – jedinstveni glineni predmet sa spiralno raspoređenim simbolima pečata. Spektakularno, ali upravo zato što je jedinstven primerak, gotovo je nemoguće sistematski dešifrovati.

Kada slova postanu nerešive zagonetke

Sva ova pisma imaju jedan fundamentalni problem: nedostaje im „ključ“, takozvani „Rozeta kamen“, ili dvojezični natpisi u kojima je isti tekst napisan i na poznatom jeziku i na enigmatičnom pismu. Bez takvih ključeva, povezivanje znakova sa glasovima, slogovima ili rečima ostaje izuzetno teško.

Ilustracija; Foto: Ella_Ca/Shutterstock

„Ali, ne i nemoguće“, kaže Bonman, podsećajući na dešifrovanje Linearnog B pisma: „Dvojezični tekstovi nisu nužno neophodni, ali je neophodna neka vrsta kontinuiteta sa istorijskim vremenima. To bi mogla biti, na primer, imena mesta, vladara ili bogova. Tada je to sasvim izvodljivo.“ Problem nastaje kada postoji samo mali broj veoma kratkih tekstova, jer je tada teško videti obrasce, a hipoteze je teško testirati. Ili kada su lokaliteti uništeni ili loše dokumentovani.

„Uvek radimo samo sa fragmentima ili ostacima iz prošlosti“, kaže Bonman. U Evropi, srećom, postoji relativno mnogo izvora, dok se u regionima poput Centralne Amerike mora raditi sa onim što su „konkvistadori ostavili za sobom“, ističe nemački lingvista. Još jedan ključni faktor u dešifrovanju jeste da li se jezik može klasifikovati u poznatu jezičku porodicu. Bez ovog okvira, ne postoje zvučni sistemi, strukture reči ili tipični gramatički obrasci na osnovu kojih se hipoteze mogu testirati.

Veštačka inteligencija - samo delimično upotrebljiva

Veštačka inteligencija se često pominje kao potencijalni „dešifrant“. Može da ispita nizove karaktera, prepozna obrasce, razlikuje varijante, popunjava praznine i izračunava frekvencije. Međutim, kaže Bonman, brzo dostiže svoje granice kada su u pitanju veoma male količine teksta. VI zahteva velike količine podataka za analizu, a nedešifrovani skriptovi obično imaju samo mali broj natpisa. „Po mom mišljenju, relativno je malo verovatno da će se u bliskoj budućnosti razviti programi koji mogu da rade sa tako malo podataka“. Pored toga, objašnjava Bonman, VI prvenstveno rekombinuje već poznate informacije, umesto da zapravo „izmišlja“ nešto novo: „VI jednostavno menja određene fraze i reči i tako stvara iluziju inteligencije. Ali u suštini, to je samo simulacija inteligencije. Program zapravo ne misli.“ To ponekad rezultira tumačenjima koja deluju elegantno, ali su slabo naučno utemeljena. Postoji i opasnost da sistemi odražavaju nesvesna očekivanja naučnika – na primer, kada „otkriju“ sličnosti sa jezičkim porodicama koje su bile posebno često zastupljene u materijalu za obuku, upozorava Bonman.

Ilustracija; Foto: Kokhanchikov/Shutterstock

Zagonetke koje možda ostanu zagonetke

Možda je upravo to posebna privlačnost ovih jezika: oni pokazuju da čak i u doba naizgled sveznajućih mašina, neki glasovi prošlosti ostaju nemi - barem za sada.

„Mi ljudi, koliko znamo, jedina smo vrsta na planeti koja ima svest o istoriji. Razmišljamo o tome odakle dolazimo i kuda idemo“, kaže Bonman.

Razmišljanje o prošlim društvima, kako su funkcionisala i zašto su nestala, za ovog lingvistu je sama srž ljudskog postojanja.

„U tom smislu, dešifrovanje ovih jezika", zaključuje Bonman, „izuzetno je relevantna i savremena tema".