SIMBOL UPORNOSTI I ISTRAJNOSTI: Čovek koji je svakog dana pešačio 34 kilometra do posla i nikada nije zakasnio

Ono što posebno iznenađuje jeste da je na posao dolazio ne samo pešice, već i bez kašnjenja, bez izgovora i bez ijedne reči žalbe.

Džejms Robertson (60), radnik u fabrici plastičnih delova u predgrađu Ročester Hils, postao je simbol upornosti i radne etike kada je 2015. godine njegova priča dospela u javnost. Naime, od kada mu se 2005. pokvario automobil, a nije imao dovoljno novca za popravku ili kupovinu novog, Robertson je svakog dana hodao 21 milju (oko 34 kilometra) kako bi stigao do fabrike i nazad kući. I tako, dan za danom - punih deset godina.

- Jednostavno idem. Ako postoji volja, nađe se i način - rekao je Robertson novinaru Bilu Laitneru iz lista "Detroit Free Press", koji je prvi objavio njegovu priču.

Gradski prevoz u Detroitu ne pokriva celu trasu između Robertsonovog doma i posla, pa je morao da kombinuje retke autobuske linije sa napornim pešačenjem. Svaki dan je ustajao pre zore, hodao kilometrima po snegu, kiši ili letnjoj žegi, radio smenu, pa se peške vraćao kući - često u mraku. I pored toga, njegov šef ga je opisao kao „najpouzdanijeg radnika ikada“.

• Roditelji su je napustili, čak 20 porodica odbilo da je usvoji, a onda je jedan Luka postao najbolji tata devojčici sa Daunovim sindromom

Vest o Robertsonovom svakodnevnom podvigu munjevito se proširila internetom i izazvala lavinu emocija i reakcija. Među onima koji su se najviše angažovali bio je tada 19-godišnji student Evan Lidi, koji je pokrenuo kampanju na platformi "GoFundMe", sa ciljem da mu prikupi 5.000 dolara za polovnog „tojotu“.

Rezultat je prevazišao sva očekivanja: u samo nekoliko dana prikupljeno je više od 350.000 dolara, uz više od 13.000 donacija iz celog sveta. Lokalni auto-diler odlučio je da ode i korak dalje - poklonio je Džejmsu potpuno novi Ford Taurus, a "Ford Motor Company" mu je lično uručio ključeve.

Nakon što je priča eksplodirala u medijima, Robertson je postao nevoljni simbol dostojanstva običnog čoveka. Dobio je ponude za posao, besplatan stan, finansijsku i pravnu pomoć. Jedna kompanija mu je čak ponudila besplatnu zaštitu, nakon što su se pojavile osobe koje su pokušale da iskoriste njegovu novu situaciju.

„Ne znam da li sam sve ovo zaslužio... Ja sam samo radio ono što sam morao“, rekao je Robertson tada, skromno, sa suzama u očima.

• Morali su da joj AMPUTIRAJU SVE UDOVE zbog infekcije, koja godišnje pogodi stotine miliona žena: "Mislila sam da se meni to neće dogoditi"

Iako više nije morao da hoda, Džejms nije odustajao od svojih vrednosti. Deo novca iskoristio je da pomogne porodici, prijateljima i komšijama u nevolji. Odbio je da se povuče iz posla, insistirajući da „želi da ostane aktivan i koristan“.

Njegova priča otvorila je i važna pitanja: o pristupu javnom prevozu, siromaštvu među zaposlenima i o tome koliko daleko su neki ljudi spremni da idu - doslovno - zarad poštenog rada.

Danas, priča o Džejmsu Robertsonu ostaje večni podsetnik da junaci nisu uvek na naslovnicama, niti na vrhu društvenih lestvica. Ponekad su to ljudi koji, u tišini, svakodnevno biraju da ne odustanu, iako bi imali sve razloge da to učine.