Samo što ste pomislili na nekoga, ta osoba vam se baš tada javila! Slavni psihijatar je u takvim slučajnostima video nešto više...

Setite se prijatelja sa kojim se dugo niste čuli, a nekoliko trenutaka kasnije na ekranu ugledate njegovo ime. Razmišljate o promeni posla, a zatim sasvim neočekivano sretnete osobu koja vam ponudi novu poslovnu priliku.

Za većinu ljudi to su neobične slučajnosti, ali Karl Gustav Jung je smatrao da pojedine podudarnosti mogu da imaju posebno značenje za osobu koja ih doživi. Takve podudarnosti nazvao je – sinhronicitetima.

Jung je ovim pojmom opisivao istovremene ili povezane događaje između kojih ne postoji očigledna uzročno-posledična veza, ali ih osoba doživljava kao smisleno povezane.

Važna razlika je u tome što nije tvrdio da sama misao izaziva događaj. Ako ste pomislili na nekoga neposredno pre nego što vas je pozvao, to ne znači da ste ga mislima naveli da uzme telefon. Poenta je u značenju koje takvo poklapanje dobija za vas.

Jung je tu ideju razvijao godinama, a 1952. objavio je rad o sinhronicitetu. O toj temi razmenjivao je ideje i sa fizičarem Volfgangom Paulijem, dobitnikom Nobelove nagrade za fiziku.

Zašto nam se čini da neke slučajnosti ne mogu biti slučajne?

Postoji mnogo prizemnije objašnjenje za ovakva iskustva.

Svakog dana kroz glavu nam prolazi ogroman broj ljudi, događaja, želja i briga. Većina tih misli ne poklopi se ni sa čim posebnim i brzo ih zaboravimo. Međutim, kada se jedna od njih gotovo savršeno poklopi sa događajem koji usledi, naš mozak to registruje kao nešto neobično.

Način na koji primećujemo i pamtimo informacije takođe može da doprinese utisku da nam se određene stvari „stalno“ događaju. Mnogo lakše ćemo zapamtiti jedan neverovatan pogodak nego desetine situacija kada smo na nekoga pomislili, a ta osoba se nije javila.

Zbog toga sinhronicitet ne predstavlja naučni dokaz da naše misli mogu da utiču na spoljne događaje ili da nam neka nevidljiva sila šalje poruke.

Zbog čega je Jungova ideja i dalje toliko privlačna?

Možda upravo zato što gotovo svako od nas može da se seti barem jedne slučajnosti koja mu je delovala gotovo neverovatno.

Za Junga je bilo važno kako čovek takav događaj doživljava. Slučajnost može da bude potpuno slučajna, ali da nas ipak navede da razmišljamo o nečemu što smo zanemarivali, osobi koju smo zaboravili ili odluci koju dugo odlažemo.

Zato sledeći put kada pomislite na nekoga i telefon nekoliko sekundi kasnije zazvoni, ne mora da znači da se dogodilo nešto natprirodno. Ali sada znate da je upravo takva neobična podudarnost pre više od sedam decenija dobila ime koje se koristi i danas – sinhronicitet.