PET ponašanja koja otkrivaju da neko NIJE INTELIGENTAN kao što se predstavlja

Verovatno ste se i sami susreli s nekom osobom koja je potpuno uverena u sopstvenu inteligenciju. Ali ako obratite malo više pažnje, lako ćete uočiti sitne, ali važne detalje u ponašanju koji otkrivaju da njihove intelektualne sposobnosti možda i nisu na nivou na kom ih predstavljaju. Te navike nisu uvek očigledne na prvi pogled, ali kada jednom naučite da prepoznate obrasce, postaju sve uočljiviji.

U psihologiji je taj fenomen poznat kao Dunning-Krugerov efekt, koji opisuje ljude koji nisu sposobni da realno procenjuju sopstvena ograničenja.

Mišljenje predstavljaju kao činjenicu

Jasan pokazatelj da neko precenjuje svoju inteligenciju jeste kada stalno meša mišljenje i činjenice. Svoja lična uverenja i pretpostavke iznose kao da su nepobitne činjenice, obično bez ikakvih dokaza koji bi ih potkrepili. Samouveren nastup smatraju dokazom da su u pravu i ne osećaju potrebu da provere istinitost svojih tvrdnji.

Čak i kad im se predoče tačne informacije, reaguju omalovažavanjem ili pokušavaju da skrene razgovor na drugu temu. U njihovom svetu je važnije ispasti u pravu nego iznositi tačne informacije. Uvereni su da, ako oni u nešto veruju, to jednostavno mora da bude istina i ništa ne može da ih razuveri.

Nedostatak znatiželje

Istinski inteligentne osobe odlikuje znatiželja i stalna želja za učenjem. Postavljaju pitanja, istražuju nepoznate ideje i pokazuju zanimanje za različite poglede na svet. S druge strane, kada je nekom stalo samo do toga da ga drugi vide kao pametnog, obično prestane da stvarno uči i da se razvija. Ostaje zatvoren u svom balonu poznatih informacija i pretpostavki, ne oseća potrebu da istražuje dublje ili preispituje sopstve stavove. To se jasno očitava u svakodnevnoj komunikaciji.

Razgovori s takvim ljudima često se vrte u krug jer im cilj nije da nauče nešto novo, nego samo da potvrde ono što misle da već znaju. Zbog toga teško mogu smisleno da se uključe u razgovor.

Više govore nego što slušaju

Ova navika je izrazito primetna, čak i ako ih jedva poznajete. Osoba koja misli da je inteligentnija nego što jeste često pokušava da dominira razgovorom, bez obzira na temu. Upada u reč, dovršava tuđe rečenice i usmeravaju svaku raspravu na sebe. Oni smatraju da će, ako najviše govore, ostaviti utisak autoriteta i kontrole, čak i ako je ono što govore besmisleno. Ujedno su i vrlo loši slušači.

Njihovi odgovori mogu da deluju nepovezano s temom, a ponekad reaguju i na nešto što nije ni rečeno. Ne radi se nužno o tome da ne paze, nego su verovatno usresređeni isključivo na sopstvene misli i na ono što sledeće planiraju da kažu.

Ismevaju tuđe pokušaje

Kada ljudi koji sebe smatraju superiornima vide nekoga ko prvi put isprobava nešto novo, skloni su da reaguju podsmehom i nelagodom. Tuđi pokušaji i nesigurnost ih očigledno "žuljaju" pa to onda prebacuju na one koje doživljavaju kao lake mete. Umesto da cene trud i hrabrost potrebne za isprobavanje nečeg novog, instinktivno to omalovažavaju ili odbacuju kao nebitno.

To se može posmatrati i kao produžetak njihovog ličnog nedostatka znatiželje. Na eksperimentisanje gledaju kao na nešto smešno i izbegavaju svaku situaciju u kojoj bi mogli da ispadnu neiskusni ili manje upućeni, čak i ako je reč o procesu učenja.

Defanzivnost i emocionalne reakcije

Ovakvo ponašanje obično pokazuje da je nekome više stalo do zaštite sopstvenog ega i ugleda nego do razumevanja sagovornika i rešavanja nesuglasica. Svaku kritiku doživljavaju kao lični napad i jedino im je važno da ispadnu pobednici u raspravi. Ton im postaje oštar, postaju glasni i govore impulsivno, ne mareći previše za tačnost svojih izjava. Kada se tako uzrujaju, emocije ih potpuno preuzmu i počnu da razmišljaju iracionalno. Budući da brzo popuštaju pod pritiskom, teško kontrolišu emocije dovoljno dugo da bi drugoj strani dopustili da dođe do reči.