Profesor dr Ranko Rajović upozorio roditelje na EKRANE: "SMANJENJE EMPATIJE automatski znači POVEĆANJE VRŠNJAČKOG NASILJA" (VIDEO)

Tu su i pitanja kako vratiti fokus na učenje, kako razviti kod dece krativnost i empatiju i šta najviše utiče na način na koji mozak povezuje informacije, donosi odluke i reaguje u različitim situacijama...

O ovim temama za Jutro je govorio eminentni stručnjak, prof. dr Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru.

S obzirom na to da je njegovo prethodno gostovanje na Prvoj televiziji, čije deo je bila tema: "Kakve se čoveku slike dešavaju ispred očiju u trenutku opasnosti", imalo 6,5 miliona pregleda za vrlo kratko vreme, profesor Rajović je podestio o čemu je tada bilo reči.

"Mozak ima rezerve, a te rezerve moramo pokrenuti" 

- Neki ljudi pre saobraćajne nesreće vide usporeni film, neki vide stotine slika, neki ništa. Znači, otprilike, to je trećina. Pričali smo zašto se to dešava, međutim, mnogo ljudi se javljalo. Javili su se sportisti, što znači nije to samo opasnost, pa se to desi, nego čak i u momentima odluke. Ima i jako puno sportista koji su to doživeli, reprezentativaca. Nije to tema danas, ali mozak ima rezerve, a te rezerve moramo pokrenuti - i u vrtiću i u školi, može i sportu - istakao je profesor, pa pojasnio:

- Ne zato da bismo imali supermene, nego da naše potencijale biloške možemo da koristimo kako su nam dati, a ne da čekamo da se to razvije samo od sebe. Ne može samo od sebe.

Prema njegovim rečima, najvažnije je da pomognemo deci da razviju svoje potencijale, da bi mogli sutra da se snalae u životu i svetu u koji dolaze.

O razvijanju potencijala kod dece, profesor Rajović govori 15 godina unazad. Priča i o finoj motorici, o empatiji koja je neophodna. Takođe, sve to vreme, govori i o takmičenju između ljudskog mozga i kompjutera i da li u startu gubimo. Rezultat - sada odjednom svi pričaju o tome, a profesor Rajović je podsetio zašto je empatija važna.

- Imamo problem, ekrani su promenili jako puno toga. Na primer, idemo na video igricu, dete koje gleda u ekran, prođe jedan nivo, prođe drugi, treći, peti nivo... Šta se u mozgu dešava? Mozak je u fokusu, to je dopamin, kada pređe nivo mozak daje nagradu: "Bravo, prešli smo nivo", kao da mu govori podsvesno, akivira hormone sreće... Pazite, menjaju se podsvesno dopamin, hormoni sreće, pet puta za pet minuta. I kada dete izađe odatle, njemu je sve dosadno - objasnio je prof. Rajović, pa nastavio:

- Kako da uči, kako da čita? Vraća se tamo gde mu je prijatno, to je virtualni svet. Sada imamo dokaz, ustvari, već desetak godina ga imamo - deca koja gledaju puno u ekran imaće smanjen hipokampus, a hipokampus se delom jednim naslanja i povezan je funkcionalno sa amigdalama - to je kontrola emocija. I sad se opisuje neki novi problem, mi u medicini ne znamo šta će biti. To nikad nije bilo, niti smo mi to učili. Kao da se smanjuje empatija, to će tek biti problem - upozorio je prof. Rajović.

"Imamo vršnjačko nasilje i zato što smo ukinuli smo takmičenje"

- Smanjenje empatije automatski znači povećanje vršnjačkog nasilja. I to moram da kažem. Bilo je tog nasilja i ranije, neka se roditelji sete, mi se potučemo, sutra se igramo, a danas to više nije nasilje, ide do najgoreg ponižavanja. Snimaju, stavljaju na mreže. Nije to samo kod nas. Onda imamo vršnjačko nasilje i zato što smo ukinuli takmičenje, kao deca ne smeju da se takmiče - neko će izgubiti - istakao je prof. Rajović i naveo primer. 

- Bio sa u šoku kada sam sa sinom bio u Kanadi, u Vankuveru, na školskom turniru. Igraju košarku, daju koševe, a nema poena. Pitao sam što nema poena - pa kao neko će izgubiti, osetiće tugu. I, ko je pobedio, kaže, svi su pobedili. To mogu da razmem kod male dece, ali ovo je bio šesti, sedmi razred. Da ne osete tugu?

Profesor je objasnio zašto je dobro da deca ponekad osete i tugu i zašto nije dobro da ih roditelji drže pod "staklenim zvonom".

- Dete koje ne zna da skače, da trči, da se prevrće zato što nisamo radili nikakve igre u prirodi isto tako mora da prođe sve emocije. Šta ako ne prođe sve emocije? Ne sme da oseti tugu? I onda će doći 20, recimo 25 godina i imaće momka , devojku i šta se dešava? Ostavi ga momak, devojka? Pa, poubijaće se... Kako da kanališu tugu? Znači, mi moramo dete da naučimo i šta je tuga i šta je radost, sreća, iščekivanje, sve emocije mora da prođe. Takmičenje je instinkt, kao da se dešava nešto na Zapadu, kao da radimo protiv sebe, protiv prirode. Na razumem zašto se to radi, vidim da neke države već reaguju - naglasio je sagovornik Prve televizije i da bi ilustrovao važnost takmičenja podsetio je na nekad omiljene dečje igre  - preskakanje lastiša i klikere.

"Davali smo sve od sebe da budemo što bolja verzija sebe"

- Mi smo davali sve od sebe da budemo bolja verzija sebe. Sećam se, devojčice skakuću popodne, kod kuće skakuću, nateraju baku, mamu da im drži lastiš ili stolice da se bolje spreme za sutra. Znači, nas je to teralo da budemo bolja verzija sebe. I što klikeri? Mi smo igrali klikere i izgubim, pa kod kuće vežbam pola sata tu finu motoriku . Danas ne sme da se izgubi i, sad idemo obrnuto, potpuno se sve promenilo. Klikera više nema i ako ih ima, kupi baka 100 klikera, neće dete da se igra. Mi smo imali klikere, po 20, 30 komada, to je bilo skupo, ta igra, gubljenje i poraz su nas terali da budemo što bolji.  A šta se danas dešava, niko ne izgubi, nema poraza, nema dodatne motivacije, a mozak se pokreće tako što hoće nešto bolje da uradi - precizirao je profeosr Rajović.

Detaljno objašnjenje profesora Rajovića možete da pogledate u videu ispod.