Potresna objava Vedrane Rudan O BORBI PROTIV RAKA: Ne želim da poslednje dane provedem...

Njeno obraćanje vam prenosimo u celosti:

"Kada sam saznala da imam rak, prvo što mi je palo na pamet bilo je da pozovem sve koji bi to trebalo da čuju od mene. Među prvima je bio vlasnik moje izdavačke kuće. 

Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: "Ja imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga". Našla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka težak tretman, skupo zračenje... Nisam bila baš koherentana jer mi je odmah rečeno da je moj rak "poseban", da preživljavam, uz obaveznu preventivnu hemoterapiju...

Niko od lekara nije uspeo da me ubedi da u mom slučaju hemoterapija može bilo šta za mene, pa sam je odbila. Nisam htela i ne želim da provedem poslednje dane podrigujući se i zureći u, kako su mi rekli, "verovatno krvave dlanove" i "verovatno krvave tabane".

Jebeš dlanove i tabane, zaradila sam za život.

Dugo nisam slušala šta mi doktori govore, imam jak utisak da kada pričaju o mom karcinomu ne znaju ništa. Isključena sam, sastajem se sa njima jer na tome insistiraju oni oko mene, koji ne žele da čuju da sam smrtna. Njihova ljubav je dirljiva, žao mi je što pate, pomirila sam se sa svojim rakom- Ali... ne mogu da se pomirim sa činjenicom da zbog bolova, anemije, slabosti ove godine neću moći da popijem kafu ujutru, uđem u auto i odem na Beogradski sajam knjiga sa mojim mužem. Odlazak u Beograd krajem oktobra je naša dugogodišnja rutina. Tamo promovišem svoju novu knjigu, tu su svi moji najbolji prijatelji...

Ove godine ću biti kod kuće, ležati na kauču i zamišljati kako se neko od mojih kolega druži na štandu i gricka kolače. Mela je moja sestra iz Beograda. Kada smo zajedno u najvećoj gužvi, uvek imam utisak da smo same na svetu. Toliko volim Melu da ne mogu to da opišem. Biće tu Jasmina, Tanja, Minka... Biće tu i Dejan, čovek koji mi je pomagao u najtežim trenucima mog života, a da ga nisam ni pitala, a kamoli očekivala.

Trenutno sam u krvavoj borbi za sitni novac sa svojim američkim izdavačem. Ne rade ni moje hrvatske kolege, koje jedan od najpoznatijih hrvatskih izdavača tretira kao nuklearni otpad. Bezosećajno kopile. 

Previše sam tužna. Volim Beograd jako, jako dugo, njegov ubitačan ritam, njegove knjižare i "stari" sajam nakita, razgovore sa Slavkom koja je toliko puna života i planova i koja mi toliko pomaže da me boli. To boli. Nemam ni jednu Tanju u Hrvatskoj koja bi mi grejala dušu, u Beogradu imam četiri Tanje. U Hrvatskoj nemam Flavija Rigonata. Da li uopšte razumeš moju agoniju? Svake godine, svake godine suprug i ja slavimo rođendane u Beogradu. Slavili smo ih. Bilo bi mi drago da mogu da kažem, ako mogu da verujem, ljudi, vidimo se sledeće godine. Ne mogu. Ne verujem u to, napisala je ona između ostalog.

Komentari (0) Ostavi komentar