Životne nedaće je pretočio u REMEK DELA, a zbog velike ljubavi prema drugoj ženi su ga mnogi ODBACILI

Meša Selimović jedan je od najznačajnijih pisaca 20. veka sa naših prostora, čije misli i danas ljudi veoma često citiraju. Poznat je po delima koja duboko istražuju ljudsku prirodu, moralne dileme i unutrašnje konflikte u kontekstu istorije i filosofije.

Njegovi romani "Derviš i smrt" i "Tvrđava" su remek-dela jugoslovenske književnosti. Sa druge strane, njegova životna priča je sve samo ne obična. Univerzitetski profesor, scenarista, pisac i akademik zbog talenta koji je posedovao puno je ispaštao, a tek njegova ljubavna priča retko se može pročitati i u romanima.

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli, u uglednoj muslimanskoj porodici. Njegovo poreklo i okruženje, kao i istorijsko-političke okolnosti tog vremena, značajno su oblikovali njegova interesovanja. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je stekao temeljno obrazovanje koje je kasnije iskoristio u svom književnom stvaralaštvu.

Tokom Drugog svetskog rata, Selimović je bio aktivan u partizanskom pokretu, pridruživši se Narodnooslobodilačkoj borbi. Međutim, taj period njegovog života obeležen je dubokim ličnim traumama. Njegov rođeni brat je pogubljen od strane partizana zbog optužbi za krađu, što je Selimovića trajno obeležilo i inspirisalo mnoge moralne dileme koje je obrađivao u svojim kasnijim delima.

Meša Selimović je relativno kasno započeo svoju književnu karijeru, ali je brzo postao jedan od najpriznatijih pisaca u bivšoj Jugoslaviji. Njegova proza se odlikuje slojevitim promišljanjima o čoveku, njegovim unutrašnjim konfliktima, identitetu i društvenim pitanjima. Pored svojih romana, pisao je i eseje, pripovetke i kritike.

Njegovi likovi su često suočeni sa moralnim dilemama i unutrašnjim konfliktima, dok je atmosfera njegovih dela prožeta osećajem tuge, usamljenosti i besmisla. Njegovo pisanje je u velikoj meri bilo inspirisano egzistencijalističkom filosofijom, posebno delima Dostojevskog, Kafke i Sartra.

Kakva sramota ga je pratila do groba?

Meša je imao dva brata, Teufika i Šefkiju.

Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944. saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci.

Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom.

Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.

Ilustracija; Foto: Nenad Nedomacki/Shutterstock

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: "Brate, nisam kriv".

Najpoznatije delo Meše Selimovića, "Derviš i smrt", duboko je filosofski roman koji istražuje pitanja vere, morala, krivice i osamljenosti. Radnja je smeštena u osmansku Bosnu, a priča prati Ahmeda Nurudina, derviša koji pokušava da pronađe smisao u svetu nepravde nakon što mu je brat nepravedno uhapšen i pogubljen.

Roman predstavlja duboku introspektivnu analizu čovekovog odnosa prema Bogu, društvu i samom sebi. Kroz Nurudinovu ličnu tragediju, Selimović razmatra univerzalne teme, kao što su sudbina, pravda i besmisao postojanja.

Prava ljubav sa Darkom i skandal zbog kog je za prijatelje postao duh

Njegova prva žena bila je Desa Đorđić, profesorka fiskulture u gimnaziji u Tuzli. Oni koji su je poznavali kažu da je bila visoka, vitka, okretna, žustra, ali i razmažena žena naviknuta da sve dobije. Sa Mešom je dobila ćerku Slobodnaku.

Međutim, kada je Meša u Beogradu sreo Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske, bespovratno se zaljubio u nju. Osetio je da je ona za njega, dar od Boga.

Sa druge strane, Desa je toliko zamrzela Darku da ju je žigosala kao preljubnicu, brakolomku, razaračicu doma, nemoralnu ženu. Njena ljubomora je bila toliko jaka da je Meša morao da izađe pred sud svoje partije da se opravda i objasni.

"Zašto si ostavio ženu i ćerku?", bilo je pitanje koje su mu postavljali na svakom koraku.

Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira. Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu.

Par je dobio dve ćerke i narednih 20 godina proveo u borbi za svoju ljubav. Svi su ih ignorisali, odbacili i prezreli. Meši je najteže palo odbacivanje kolega:

"Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite?", opisao je svoje stanje u "Tvrđavi".

Kako su izgledali poslednji sati Meše Selimović?

Meša Selimović je veliki deo svog života proveo u Sarajevu, gde je radio kao profesor i urednik, ali se pred smrt preselio u Beograd. Iako se osećao duboko povezanim sa Bosnom i njenom kulturom, često se osećao marginalizovanim zbog svojih stavova i ličnih tragedija.

Spokoj je pronašao u Beogradu, družio se sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, igrao je svoj dragi preferans, uveče pisao dok je njegova Darka sedela kraj njega i heklala ili čitala. Kada bi Meša završio koje poglavlje, Darka se pretvarala u uvo i slušala pomno svaku reč.

U beogradskoj Jovanovoj ulici 11. jula 1982. godine preminuo je Mehmed Meša Selimović. Imao je je 72 godine kada je mirno usnuo dok je na televiziji gledao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva.

Bilo je tačno 22h, a dugo nakon što je otišao, pored njegovog nepokretnog tela sedela je njegova Darka.

Priča se, da kada je Meša preminuo, jedna žena koja je čitala Mešine knjige, došla i upitala Darku: "Šta videste gospođo, vi kao ćerka đenerala, u muslimanu Meši?". Ona je potom odgovorila:"Čovjeka koji je cenio čovjeka, kakav god je."

Njihova ljubav bila je jača od bilo čega. Njegovom kolegi Bećkoviću je u noći kada je umro, takođe rekla: "Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega."

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, a zvaničn organi SR Bosne i Hercegovine su nakon njegove smrti tražili da se Mešini ostaci prebace u Sarajevo i da tamo budu pokopani, ali do toga nikad nije došlo, prenosi Stil.