Prva kabl

PlusMaxWorldKick

Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Životne priče

12. 04. 2018. 10:00   >>  11:23

Svedok strahota Jasenovca: "Bacali decu u peć, majka maskirala brata da ga ne ubiju"

Nevenka Stanković rođena je u selu Sjeverovci iznad Bosanske Dubice. Kad je počeo rat imala je sedam godina, a njena porodice sedmoro dece. Rat je preživelo troje najmlađih.

Nevenka je bila svedok kada su muškarce iz njenog sela odveli na rad u Nemačku. Nedugo zatim, drugu grupu odveli su na streljanje na Dubičko polje, kojim je sedam dana tekla reka krvi. Nakon toga, ustaše se se vrtile po žene i decu, utovarili ih na zaprežna kola kao stoku i povezli negde.

U emisiji “Život priča“ Nevenka govori o Jasenovcu.

Nevenka je bila sa majkom i dvojicom braće. Dopremljeni su Jasenovac, razdvojili su majke od dece. Pukim slučajem, Nevenka je preživela. Strahote i danas živo pamti, u slikama i priča kako su decu živu bacali u peć, ali onaj koji je nju dohvatio da baci, promašio je vrata peći.

Kako kaže, otkotrljala se pored. Dohvatio ju je drugi stražar koji ju je prepoznao kao ćerku svog nekadašnjeg kolege. Spasao je.

Isti čovek je nju, majku i braću toga dana izveo iz Jasenovca, odakle su vozom prevezeni u Dubravu, svojevrsni sabirni centar odakle se ili nije izlazilo, ili se odlazilo na rad u ustaške i domobranske porodice. U Dubravi, nekadašnjem poljoprivrednom dobru, bili su smešteni ili u štalama ili na poljani.

Majka je starijeg brata maskirala u devojčicu, da ga ne bi ubili.

“Jeli su pomije, dok ih je bilo. Pili smo vodu dok je nisu zatvorili, a onda smo pili sopstvenu mokraću. I mi smo genocidni, jel?“, pita se Nevenka.

Da bi se nekad okupali, probili su žicu od ograde i oni najmanji se provlačili i išli do obližnje reke. Tamo su čupali travu i korenje da bi jeli. Onima koji od mučenja nisu mogli da ustanu, donosili su vodu u rukama. U tom šipražju pored reke ustaše su često silovale zatvorenice. Iako njoj nisu naudili na taj način, Nevenka je jednom bila primorana da to gleda.

Zatvorenici bi noću kopali rake u koje bi ujutru bili bačeni oni koji su umrli prethodnog dana.

Nevenka je sa majkom i braćom ipak preživela i jednog dana su izvedeni iz Dubrave i odvedeni u jedno obližnje selo. Tamo su majku uzeli na rad, ali decu nije mogla da povede. Ona i brat nisu želeli da se razdvoje. I to su preživeli. Pa su se deca s majkom vratila kući, od koje su ostali samo goli zidovi.

Do kraja rata ostala je bez još jednog brata koga je pokosio tifus. Onda je porodici stiglo pismo iz Nemačke – otac je živ, u logoru.

Tačan broj stradalih u logorima nikad neće biti utvrđen, a u posleratnom periodu, zarad nekih „viših interesa“, stalno je postojao pritisak da broj stradalih u logorima NDH bude sveden na minimum.

O tome svedoči i dr Srboljub Živanović, patolog koji je 1964. predvodio ekshumaciju u Jasenovcu. Jedan od pouzdanijih podataka, iznet od strane Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu utvrđuje da je samo u sistemu jasenovačkog logora stradalo više od 110 hiljada dece uzrasta od odojčeta do 14 godina.

Jedna od onih koja je preživela jasenovac je Jelena Radojčić, rođena Buhač. Rođena u selu Jablanac, između Stare Gradiške i Jasenovca. I ona je, kao i Nevenka, imala sedam godina kada je počeo rat. U porodici je bilo četvoro dece. Na početku rata, majka je, kao i sve žene iz sela, nasilno pokrštena u katolkinju. Nedugo zatim, oca su odvele ustaše i nikada ga više nisu videli. Majka je sa decom odvedena u logor Stara Gradiška.

Bili su stalno gladni, umesto vode pili su fekalije, a Jelena je skupljala mrvice iz majčinih džepova kako bi bar malo utolila glad.

Pamti vrisku dece kada su odvajana od majki. I to je bio jedini zvuk koji se mogao čuti. „Sve izvan toga, bio je muk i ćutanje...muk i ćutanje...“, seća se Jelena slika koje ni danas ne blede iz sećanja.

U jednom trenutku u logoru se pojavljuju žene, obučene u odeću sestara Crvenog krsta, koje nude majkama da izvedu decu iz logora i spase ih sigurne smrti. To je bio početak velike humanitarne akcije spasavanja uglavnom srpske dece iz logora NDH, koju je organizovala Austrijanka udata za Srbina, s kojim je živela u Zagrebu, Diana Budisavljević.

Prema nekim podacima, u akciji Diane Budisavljević spašeno je oko 12 hiljada srpske dece. Među njima Jelena i dvojica njene braće, najstariji Živko koji je tada imao 9 godina i najmlađi Ilija, od nepune dve.

Diana je prilikom preuzimanja dece pravila vrlo urednu kartoteku i vodila precizan dnevnik, kako bi posle rata eventualno uspela da spoji preživele članove porodica.

Deca su stočnim vagonima prevežena u Zagreb, gde su Jelenu i Živka razdvojili od najmlađeg brata Ilije. I to je bio poslednji put da ga je Jelena videla.

Kasnije su nju i starijeg brata Živka odveli na imanje kod jedne ustaške porodice, gde su radili kao male sluge. Posle godinu dana, majka koja je iz logora bila odvedena na rad u Nemačku, puštena je da obiđe decu. Jelena taj susret sa majkom opisuje kao ne naročito veseo, jer je, kako kaže, u svom dečjem srcu bila ljuta na nju što je pustila da ih odvedu i razdvoje. Danas 84-godišnja starica, Jelena o svom detinjstvu priča kao o vremenu „bez osećanja, kao o jednoj ravnoj liniji“.

Jelena je o tome šta je sve kao dete preživela u logoru u NDH, jedinoj državi na čijoj su se teritoriji tokom Drugog svetskog rata nalazili logori za decu, 25.januara ove godine govorila i u Ujedninjenim nacijama, na izložbi pod nazivom „Logor smirti Jasenovac – pravo na nezaborav“.

Izložba je organizovana povodom Međunarodnog dana Holokausta i tada su prvi put izloženi izvorni dokumenti, fotografije i video zapisi o jednom od najsurovijih istrebljenja na teritoriji Evrope tokom Drugog svetskog rata.

Celu emisiju Život priča možete da pogledate OVDE.

2 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari