Priča o Arsenu: Veče kada je muzika stala...

Napisao je muziku za više od sto pozorišnih predstava, oko pedesetak velikih filmova i televizijskih serija uključujući Prosjake i sinove, Glembajeve i U registraturi. Ipak, najvećim uspehom smatra to što je pre više od pet decenija sreo svoju životnu partnerku Gabrijelu-Gabi Novak,

Ovaj večiti šarmer i nekadašnji srcelomac za kojim su žene sekle vene i plakale uz njegove romantične pesme, rođen je 28. jula 1938. godine u Šibeniku, a sa muzikom se susreo još kao dete u rodnom gradu, gde je uz svog oca shvatio da ga muzički taktovi u potpunosti opčinjavaju.

- Imao sam profesora muzike Ivu Čepinu kojeg sam obožavao, ali i strahovao od njega. Svojom palicom za sviranje bubnjeva svaki put kad bih pogrešio neki takt, opalio bi me po prstima i naterao da se popravim. Kasnije sam shvatio da je to savršen način vaspitavanja koji podrazumeva da ne treba imati milosti – ispričao je Arsen za „Story“ pre četiri godine.

Bio je drugo dete Jovana i Veronike rođ. Mišković. S očeve stane porodice svi su bili srpski pravoslavni vernici, dok je majka bila Hrvatica iz Rupa kraj Skradina pa je prešla u pravoslavlje tek kad se udala za Arsenovog oca.

Bili su siromašna porodicai, a majka Ljerka bila je nepismena, izuzetno pobožna domaćica, koju je Arsen kasnije opismenio. Iako je majka htela da ga nazove Igor, na nagovor sveštenika dala mu je ime Arsen.

Otac Jovan bio je zidar i dobrovoljni vatrogasac, a bio je i muzički nadaren pa je u Šibeničkoj narodnoj (pleh) muzici svirao više instrumenata. U pleh muziku otac uvodi od malena Arsenovog brata Milutina, a od njegove trinaeste godine i Arsena, koji svira flautu.

Roditelji su ga tokom letnjeg raspusta slali u Zagreb kod ujaka kako bi se saživeo s atmosferom velikog grada. Ipak, rodnu kuću pored mora napustio je 1957. godine, ističući da se od tada u Zagrebu nalazi samo na privremenom radu.

U hrvatsku prestonicu pošao je, između ostalog, i zbog obrazovanja. Mada je najpre upisao Muzičku akademiju koja je po njegovoj oceni bila prezahtevna, ubrzo ju je zamenio Pravnim fakultetom, a potom i Likovnom akademijom. Najviše je voleo da slika brodove i more.

Ipak, kao student koji potiče iz prosečne radničke porodice, od nečega je morao da se izdržava, zbog čega se nedugo po dolasku u Zagreb kao pevač pridružio italijanskom ansamblu koji je svirao na Ribnjaku, centru kulturnih dešavanja.

Baš tada, otkrio je još nekoliko kreativnih strana svoje ličnosti. Naime, počeo je piše tekstove i komponuje, ali pošto nije planirao da se time ozbiljnije bavi, lični identitet skrivao je pseudonimom Igor Krimov. Nikada nije razjasnio zbog čega se odlučio baš za to ime i prezime.

- To je porodična stvar – govorio je Arsen koji je u prvim momačkim danima važio za velikog zavodnika, ali mu je srce osvojila studentkinja Vesna Suligoj s kojom se posle nekoliko meseci venčao. Sa svega dvadeset četiri godine dobio je ćerku Sandru.

- Polusvestan sam toga vremena jer smo se Vesna i ja venčali 1962. godine, a već u proleće 1965. bili smo razvedeni. Od te tri godine zajednice, dvanaest meseci podizali smo Sandru, a isto toliko bio sam i u vojsci. Vesna se ponovno udala i sada živi negde u okolini Zagreba. Bila je talentovana za slikarstvo, što je prenela na Sandru koja je kasnije studirala dizajn i tim poslom godinama se uspešno bavi u Americi – pričao umetnik kome je uloga roditelja bila smisao života.

Oduvek spreman da sam iskroji svoj život, muzičar je nakon povratka iz vojske odlučio da započne novi život ne tražeći ništa ni od koga, a sve vreme vođen očevom uzrečicom: Neka mi ne daju, što su mi davali. Tako je i nakon razvoda od Vesne iz stana otišao sa jednim kartonskim koferom. Doslovno ga je na ulici pokupio njegov prijatelj Boško Petrović i smestio u radnu sobu svog pokojnog oca. U istoj zgradi uskoro je iznajmio stan i ozbiljno se posvetio studiranju, a pošto se vratio Muzičkoj akademiji, ubrzo je stekao i diplomu.

-Da tada nisam počeo potpuno novi život, možda nikada ne bih došao do Gabi. Kada sam je upoznao, bila je udata. Najpre smo bili prijatelji i saradnici, a kada se razvela, nije mi baš mnogo verovala jer je kao koleginica zgranuto svedočila o mom prethodnom životu. Ubrzo je moje prijateljice jednu po jednu slala kući. U jednom trenutku oboje smo uvideli da ne možemo da živimo jedno bez drugog. Odlučili smo da od toga ne pravimo veliku ljubav, već smo jednostavno počeli da živimo zajedno. Ostala je u drugom stanju, a potom u vrlo dramatičnim okolnostima izgubila bebu. Neko ju je pozvao telefonom dok sam bio na putu i rekao da sam se zapalio u autu. Taj šok izazvao je pobačaj. Gabi je kasnije pristala da se uda za mene, ali tek pošto nam se rodio sin Matija.

Često je govorio da su mu život odredile žene, na prvom mestu Gabi, potom majka, pa unuka Lu, ali i poneki prijatelj:

- Ne mogu da kažem da imam mnogo prijatelja, ali ni da sam sam. Ima ljudi u koje mogu da se pouzdam, a među njima su Tonko Marojević, moj pijanista Branko Bulić, kum Davor Vogrin i moji prijatelji iz Šibenika...

Voleo je da citira Oskara Vajlda:

„Umirem, ali ne na svom nivou!“

Izvor: Story