„On je mislilac krize i kriznih konstelacija par excellence. U rasponu od pet stoleća Makijaveli u svojoj magičnoj orbiti, kao dvoglavi Janus, drži i frenetične pristalice i fanatične protivnike. Teoretičar političke bezobzirnosti, taktičke prepredenosti i strategijskog lukavstva, kroz vekove je izazivao kontroverzne, a opsesivne reakcije. Ravnom su ga merom i liberalisti i socijalisti, kao i fašisti, slavili i prisvajali. Pozivaju se na njega ne samo Ruso i Fridrih Veliki, Herder i Fihte, Hegel i Niče, već i Hitler i Musolini, anarhista Bakunjin, komunista Gramši i marksista Altiser...“ (Danas, 10. avgust 2012.)

Rođen je 3. maja 1469. u Firenci, kao drugi sin Bernarda di Nikola Makijavelija, advokata (na dobrom glasu) i Bartolomee Di Stefano Neli, njegove žene. Oba roditelja su bili članovi starog plemstva Firence.

Bio je italijanski državnik, pisac, istoričar i politički teoretičar, jedan od utemeljivača politikologije. Oslobodio je politička razmatranja teoloških, moralnih i metafizičkih koncepata i začetnik je ideje nacionalne države.

Makijaveli se uzdigao na vlasti posle zbacivanja Đirolama Savonarole (1498). Budući da je četrnaest godina radio kao diplomata, susretao se sa najmoćnijim ličnostima u Evropi. Bio je smenjen kad se porodica Mediči vratila na vlast 1512. i naredne godine je bio uhapšen i mučen pod optužbom da je kovao zaveru. Iako je ubrzo pušten, bilo mu je zabranjeno da radi u javnoj službi.

Umro je 21. juna 1527. u Firenci.
Mada postoji vrlo malo pisanih tragova o Makijavelijevoj mladosti, Firenca iz tih dana je vrlo dobro poznata, pa se rano okruženje ovog poznatog građanina lako može zamisliti. Firenca u to doba je opisana kao grad sa dve suprotne struje života, jedna određivana od strane energičnog (i asketskog) Savonarole, dok je druga stuja vođena od strane ljubitelja raskoši Lorenca.

Makijaveli nam u svojoj Istoriji Firence daje sliku mladića sa kojima je njegova mladost prošla. On ovako piše: „Oni su bili slobodniji nego njihovi preci u oblačenju i životu, i trošili su više u ostalim vrstama preterivanja, trošeći vreme i novac u dokoličarenju, kockanju, i ženama; njihov glavni cilj je bio da se pojave dobro obučeni i da pričaju lukavo i oštro, dok bi onaj koji bi povredio druge na najlukaviji način nosio titulu najpametnijeg“.

Njegova prva misija je bila 1499. godine kod Katerine Sforce, iz čije je sudbine izveo zaključak da je daleko bolje zaslužiti poverenje naroda, nego zavisiti od tvrđava.

Godine 1500. biva poslan u Francusku da dobije uslove od strane Luja XII za nastavak rata protiv Pize: taj kralj je bio onaj koji je načinom vođenja spoljnih poslova u Italiji počinio pet ključnih grešaka u državništvu koje su sumirane u „Vladocu“, i koji zbog istih je izbačen iz Italije. On je, takođe, bio onaj koji se razveo, što je bio uslov podrške od strane pape Aleksandra VI.

Makijavelijev javni život je bio većinom dominiran događajima proizniklim od ambicija pape Aleksandra VI i njegovog sina, Čezara Bordžije , vojvode Valentina i ti karakteri ispunjavaju veliki prostor u knjizi „Vladalac“. Makijaveli nikad ne okleva da citira akcije vojvode koje su koristile uzurpatorima koji su želeli da zadrže države koje su zauzeli.

Pisao je aktivno pred samu smrt. Na Makijavelijev javni život najviše je uticala ambicioznost pape Aleksandra VI i njegovog sina Čezara Bordžije.

Ovi karakteri najviše mesta zauzimaju u knjizi "Vladalac". On je bio prvi "real političar", zalagao se za to da cilj opravdava sredstvo. Mnogi su pogrešno razumeli njegovu politiku. Govorili su da je njegova misao ubila etiku u politici.

Smatrao je da se političari moraju voditi mudrošću, a lukavstvom samo kada je cilj opšti interes. Njegov neostvareni san je bilo ujedinjenje Italije.

Ovako je pisao Makijaveli:

Ukoliko hoćemo da nanesemo bol nekom čoveku, to treba biti učinjeno sa takvom ozbiljnošću da se ne bismo bojali njegove kasnije osvete.
Prvo što treba da uradimo kako bismo procenilii inteligenciju vladara jeste da pogledamo ljude kojima je okružen.
Dvostruko je zadovoljstvo prevariti varalicu.
Čovečanstvo je licemerno, nestalno i pohlepno za moći.
Mudar čovek radi odjednom ono što budala radi na kraju.
Onaj koji vara će uvek naći one koje će lako prevariti.
Što je više peska proteklo kroz peščani sat, to se jasnije vidi kroz njega.
Onaj koji želi da ga poštuju mora znati kako da komanduje.
Bolje je da te se plaše nego da te vole, ako već ne mogu oba.
Ljudi idu od jedne ambicije ka drugoj. Prvo traže način da se odbrane od drugih, a onda traže način da ih napadnu.

Izvor: Danas, Opšte obrazovanje, Vikipedija

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.