Kada su đaci Osme beogradske i Zemunske gimnazije prvi put otišli na ekskurziju u Jasenovac, Darinki se tada javila potreba da prvi put progovori o svom iskustvu javno, u medijima.

"Mislim da je učinjena velika nepravda što se tiče tih mališana koji su preživeli Jasenovac i napatili se za sva vremena", smatra Darinka, čije su majka i starija sestra u tom trenutku odmah transportovane u Nemačku u logor, kao radna snaga.

Srećom, Darinku je usvojio jedan bračni par iz Slovenije, koji su već imali dva sina, malo stariji od Darinke. Njeni budući roditelji pošli su u logor da bi izabrali devojčicu i izabrali su nju.

"To je bila sudbina, šta drugo da kažem", smatra Dara, koja svog biološkog oca uopšte ne pamti, jer je odmah po početku rata bio uhapšen, smatrajući se velikim Srbinom.

Jedan brat je preminuo u logoru, sestra i drugi brat su bili spaseni. Dara je, kada ju je usvojio bračni par iz Slovenije, prvih godina nakon izlaska iz logora živela u Zagrebu, gde je njen otac-usvojitelj radio. Imala je sreću što je dobila roditelje koji su prema njoj bili izuzetno topli, pružili su joj sve uslove za dobar život, školovali su je i voleli kao svoje rođeno dete.

"Toliko sam bila vezana za njih, da sam potisnula tu patnju koju sam osećala za mamom i sestrom", priseća se Dara.

Zahvaljujući svom ocu-usvojitelju, Dara je uspostavila kontakt sa svojom biološkom majkom i sestrom koje su tada radile u jednoj fabrici lekova. Kasnije su se stekli uslovi i da ih ponovo vidi.

Njihov prvi susret, priseća se Dara, bio je jako traumatičan. Dogodio se u Slavoniji, gde su njena majka i starija sestra posle logora u Nemačkoj živele.

Kako je tekao njen život nakon oslobađanja iz Jasenovca, Dara je pričala u prilogu u nastavku:

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.