Endi Vorhol: Putevi i stranputice do zvezda

Gde bi drugde umetnost krenula stranputicama nego u Americi i Engleskoj? Pop-art nastaje 60-tih godina 20. veka paralelno u Njujorku i Londonu. Doslovno znači popularna umetnost, a cilj joj je prikazivanje sveprisutnosti kulture u svakodnevnom životu, koristeći elemente iz svakodnevice u umetnosti. Osnivačem se smatra Ričard Hamilton. Stvaraoci naglašavaju realnost i na ironičan način prikazuju potrošačko društvo, trivijalne heroje, potrebu za rasipništvom, pogrešne ideale i lakoću medijske manipulacije. Primer – Vorhol proglašava limenke Koka-Kole super zvezdama, a Klaus Oldenburg gradi ogromne plastične telefone. Vorhol je jednom prilikom rekao: “Dobra reklama je najbolja umetnost“ i tako stvorio moto pop-arta. Komercijalizovana umetnost, umetnici postaju proizvod i ciljaju ka vrhu mejnstrima.

„Prince of Pop“, kako su ga prozvali mediji, rođen je šestog avgusta 1927. godine u Pitsburgu kao poslednje od troje dece u porodici Andreja Vorhola. Otac, ruski emigrant iz mesta Mikova na području današnje Slovačke, jedva je uspeo da prehrani porodicu, pa u tipičnoj priči trbuhom za kruhom 1914. godine odlazi u Ameriku kako bi pokušao da ostvari američki san. Kao rudar uspeva da obezbedi i dalje skroman, ali bolji život pa mu se u borbi za opstanak sedam godina od odlaska iz rodne zemlje pridružuje i supruga Julija. Usledilo je rođenje Endijeve braće, Pavola 1922. i Johna 1925. godine.

Majka se brinula o sinovima, a u retkim trenucima slobodnog vremena pravila je veštačko cveće od papira, farbala jaja i opuštala se uz ručni rad. Upravo je ona ohrabrivala nesigurnog dečaka u crtanju, bojenju i slikanju nagrađujući ga čokoladicom za svaku sliku u bojanci.

U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i sakuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti.

Rano je pokazao talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949. preselio se u Njujork i počeo uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. Tokom 1960. Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali tu deceniju.

Ali, na primer, u pismu datiranom 1956. Muzej savremene umetnosti u Njujorku obavestio je Endija Vorhola da je Komitet za kolekcije odlučio da odbije njegov crtež “Cipela” koji je Endi ponudio muzeju kao poklon: “Žalim što moram da vas obavestim da je Komitet, nakon pažljivog razmatranja, zaključio da ga ne treba prihvatii za našu kolekciju”, kaže se u pismu koje je u ime muzeja potpisao Alfred Bar. Danas taj muzej ima više od 100 Vorholovih dela, među kojima su i čuvena “Zlatna Merilin” i “Konzerve Kempbelove supe”, oba iz 1962, dok se pismo sa odbijanjem nalazi u arhivu Vorholovog muzeja u Pitsburgu. Tada je počeo da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art.

Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn, kasnije će postati sinonimi za taj pokret. Vorhol, koji će postati poznat kao „Prince of Pop“ prihvatio je taj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“.

Tada je počeo da slika poznate američke proizvode, koka – kolu i poznate popularne ikone, Merilin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963. okuplja oko sebe poznate underground ličnosti na centralnom Menhetnu i osniva atelje "The Factory" (Fabrika). Pisci, slikari, pevači, umetnici na čelu sa Vorholom postavljaju temelje revolucije američke umetnosti i tako počinje era pop kulture koja i danas vlada. Uskoro nabavlja i kameru, pa počinje da snima filmove u kojima su glavne ličnosti mahom osobenjaci poput transvestita i homoseksualaca kojima se okruživao kako bi iz njih crpeo inspiraciju.

Obožavao je lepotice koje nisu nužno, kako je govorio, bile šupljoglave, nego one koje su govorile pametno. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan.

U jednom od tekstova, Endi je napisao: "U Americi je odlično to što je ta zemlja započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju iste stvari kao i oni najsiromašniji. Možete da dok gledate televiziju da vidite reklamu za koka-kolu i znaćete da i predsednik pije to piće, Liz Tejlor pije koka-kolu i, zamislite, i vi možete da je pijete. Ne postoji novac kojim može da se kupi bolja koka-kola od one koju pije propalica na uglu. Sve su one iste i dobre. Liz Tejlor to zna, predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate".

Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz tog perioda je Žerar Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredi Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brižid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost kojom je prezentovao „Vorholove Superstars“, među kojima su Edi Sedžvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling i dr.

Ti ljudi su učestvovali u snimanju filmova u „Fabrici“ i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na njegovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Vorhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz „Fabrike“.

Tokom života Endi je odavao utisak samouverenog i bledunjavog žgoljavca kog ozbiljan svet vuče za nos. Kontroverzan, ekscentričan, eklektičan, neozbiljan, omiljen i antijunak, ali nikada, u čemu se slažu svi biografi, nije bio sposoban da nekome učini nešto nažao. Intrigirao je svojim delima, muzikom i filmovima, ali i privatnim životom o kome je retko kad i uvek zagonetno govorio. Šezdesetih godina posao je gej ikona, a krajem te dekade uspeo je da preživi i pokušaj atentata koji je, kako je pokazalo vreme, ostavio veliki uticaj na njegovo psihičko stanje.

Tog juna 1968. feministkinja Valeri Solanas se pojavila u „Fabrici“ i pucala u Vorhola. Pre toga Solanas je bila marginalna ličnost u „Fabrici“. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. (Society for Cutting Up Men - Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno - feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine „I, A Man“. Nešto ranije tog dana Solanas je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Fabrici“, ali joj ga nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Fabrika“ je postala kruća zbog kontrole i mera opreza. To je za mnoge značio njen kraj.

U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960. nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Maa Cetunga napravljen je 1973. Varhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Tokom 1980. Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“

Bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je, međutim, odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere, Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni.

Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, dobro se oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Sahranjen je na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono.

Svojom umetnošću Vorhol je predvideo fenomene kao što su cybersex, sukob civilizacija i moć medijske kulture u kojoj će svako dobiti 15 minuta slave, što je danas naša svakodnevica. Ali, sve je to potpuno drugačije izgledalo njegovim rođacima i precima u selu Mikova koji su njegov ekstravagantan izgled, sa perikom na glavi, doživljavali grotesknim. Duboko u sebi držao je do vere koja ga je dodatno vezala za majku Juliju, borio se i sa praznoverjem, što ga je neretko dovodilo na granicu ludila. Odlazak na misu svake nedelje i volontiranje u javnim kuhinjama, skrivao je i od najužeg kruga prijatelja i porodice koji tu nepoznatu stranu njegove ličnosti otkrivaju tek nakon njegove smrti. Za njega je vera bila isključivo privatan izbor pojedinca, a sa smrću obistinio se i njegov najveći strah: "Umiranje je najsramotnija stvar koja može da vam se desi jer neko dobija privilegiju da se bavi vašim najprivatnijim detaljima".