Ime Drage Ljočić malo je poznato široj javnosti u Srbiji. Ta žena, rođena u Šapcu 1855. godine, prva je žena lekar u Srbiji. Do smrti, 1926. godine, neumorno se borila za ravnopravnost žena na ovim prostorima, s mukom savlađujući prepreke koje joj je postavljalo tadašnje konzervativno društvo.

Školovanje je počela u rodnom Šapcu, nastavila u Beogradu, a 1872. godine u Cirihu je upisala studije medicine.

Studentski život Drage Ljočić u Cirihu obilovao je neprekidnom borbom sa novčanom oskudicom. Školovanje i život bili su skupi, a jedino se mogla pouzdati u braću Đuru i Svetozara, koji su takođe stekli visoko obrazovanje.

Đura se prvo školovao na Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je istomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inženjerijskog pukovnika bio profesor te akademije, a objavio je i nekoliko udžbenika.

Draga je koristila i stipendiju od 40 dinara mesečno iz Fonda koji je trgovac Jevrem Panić ostavio dobrim šabačkim đacima i studentima.

Studije je nakratko prekinula 1876., kako bi kao lekarski pomoćnik učestvovala u Srpsko-Turskom ratu. Po završetku rata vratila se u Cirih, a zatim otišla u Ženevu, gde je završila studije i u Srbiju došla sa lekarskom diplomom i zvanjem doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti.

Uprkos diplomama stečenim u Švajcarskoj i specijalizaciji očnih bolesti, u Beogradu je, pred našim lekarima, naknadno polagala poseban ispit.

Iako je i taj ispit položila, nije primljena da radi u bolnici. Tadašnja Srbija još nije bila spremna da prihvati ženu lekara. Zbog toga se posvetila privatnoj lekarskoj praksi, koju je obavljala u kući svog brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu.

Tek 1880. angažovali su je u Državnoj bolnici u Beogradu, da bi pet godina kasnije, u vreme Srpsko-Bugarskog rata, bila jedini lekar u toj ustanovi. Vlasti, koje su do tada osporavale njenu stručnost samo zato što je žena, u potpunosti su se oslanjale na nju jer su svi bolnički lekari bili u ratnoj službi.

Prethodno je dozvolu da radi u struci morala da dobije od Ministarstva unutrašnjih dela. Tadašnji ministar nameravao je da je odbije, bez obzira na to što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio.

Kasnije, sredinom 1882., novi ministar unutrašnjih dela Milutin Garašanin postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem lečilištu u Srbiji. Krajem 1886. ministar Garašanin unapredio ju je u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i tom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Kasnije je kao lekar u sanitetskoj službi učestvovala u oba balkanska rata i u Prvom svetskom ratu.

Uz sve probleme na koje je nailazila kao žena lekar, imala je i porodične. Najveći je nastao kada je uhapšen njen muž, novinar Aranđel Raša Milošević, jedan od osnivača Srpske radikalne stranke koja je bila protivnik tadašnjeg političkog režima. Aranđel je uhapšen osam dana po rođenju prve ćerke. Zbog učešća u Timočkoj buni osuđen je na smrt, a zatim je kazna preinačena i poslat je u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije.

Ostavši sama sa bebom i obavezom da se stara i o roditeljima svog muža, Draga je nastavila da se bavi lekarskom praksom. Posle poraza na Slivnici, 1885. godine, osuđeni radikali pušteni su na slobodu. Muž joj se vratio 1. januara 1886., a krajem te godine dobili su još jednu ćerku.

Draga se bavila i humanitarnim radom. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. osnovala je „Materinsko udruženje“, ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Zahvaljujući njihovom angažovanju, to udruženje ubrzo je dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“.

Punih pet godina bila je predsednica tog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole, koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju.

Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica, u kojoj je provela više od tri decenije, gde su je zaposleni nazivali majkom. Kasnije je bila i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920.

Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika. Kada su počeli balkanski ratovi imala je 57 godina i bila je lošeg zdravlja, ali je ne štedeći sebe od 1912. do 1913. danonoćno radila u ambulanti za građanstvo i sirotinju, kao i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme, njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine i okupacije Beograda, sa porodicom se povukla u Niš i sa ćerkama radila u tamošnjoj bolnici.

Pošto su neprijatelji napredovali, porodica se podelila - Raša i ćerka Radmila s vojskom su prešli preko Albanije, otišli na Krf, pa na Solunski front.

Draga, kojoj je tada bilo 60 godina, sa tri mlađe ćerke iz Niša je vozom otišla u Solun, odatle u Atinu, pa potom u Rim i u Nicu. Iz Nice su otišle u Lozanu, odakle su sve vreme rata organizovale slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima.

U domovinu se vratila 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time otvorila put budućim koleginicama.

Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Tada je bila lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru, i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Akter

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.