Vrbica – dan lepih običaja i dečije radosti

Ovaj praznik je ustanovljen u Jerusalimu krajem IV veka. Posle vaskrsenja, Lazar je bio Episkop na Kipru. Ovaj praznik sa poluvaskrsnim bogosluženjem u velikom je poštovanju kod Srba, i mnogi ga slave kao svoju Krsnu slavu.

Hrišćanski praznik Lazareva subota praznuje se kao poseban, vrlo živopisan običaj poznat pod imenom Vrbica. Ovog dana bralo se olistalo pruće od vrbe preko koga se prenosila snaga zelenila na decu i odrasle. U ovom običaju sačuvani su ostaci verovanja u kojima vrba zbog svog bujnog rasta ima veliki značaj u narodnom životu. Lazareva subota, odn. Vrbica, dan je dečje radosti. Do Drugog svetskog rata, Lazareva subota (Vrbica) proslavljala se i kao školska svečanost. Deca su se, lepo obučena, ukrašena zvončićima, kretala u povorkama i provodila vreme u igri oko kakvog izvora. Prateći elementi ovog praznika, imaju biblijsko utemeljenje (Jn 12). Posle Lazarevog vaskrsavanja, Isus Hristos ulazi svečano u Jerusalim, a masa razdraganog sveta dočekuje ga svečano; pored ostalog, u rukama nose palmove grančice - današnje vrbove njihova su zamena. Ubrane vrbove grančice na Lazarevu subotu, sutradan, na Cveti, nosile su se i blagosiljale u crkvi, pa su potom čuvane po kućama.

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava ο Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom. U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice. Mašta našega naroda je - koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije - vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje. Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je bio umro pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, tj. vaskrsao, što znači vratio u ovaj nepreobraženi svet fizičko-hemijske stvarnosti, da bi nastavio da živi, a onda opet da umre prirodnom smrću.

Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigo dne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose ο vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.

Takovci su organizovali povorke "lazarica" i "dodola". Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu "lazarica" sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva "lazara" i četiri "lazarice": dve "prednjice" i dve "zadnjice". Prvi "lazar" je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. "Zadnjice" su devojke koje prvi put učestvuju u "lazaricama". One će naredne godine biti "prednjice", a zatim muški ili ženski "lazar". Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.
Rano ujutru "lazarice" oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže "lazarova" majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju - "vutu", tzv. "pervaz" sa šarama u obliku "kola" - romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko "pervaza" za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para "žutku". Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose "kite" od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose "ćusteke" od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a "lazarice" nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.

Iz kuće "lazara" povorka, u kojoj napred idu "lazari", a za njim "prednjice" i "zadnjice" ide prvo na izvor kod koga, dok "lazari" i "prednjice" stoje u polukrugu, "zadnjice" igraju, a ostale pevaju "Dobro jutro studna vodo". Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću "lazara" i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi... Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a "lazarice" je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.