1 200 delegacija došlo je na njegovu sahranu!

Priča o ovom neobičnom čoveku i umetniku počela je u malom gradu Bezansonu u kom je rođen 26. februara 1802. godine.

Majka Sofija bila je iz skromne porodice pomoraca, a otac Leopold sin drvodelje koji postaje Napoleonov general u 38. godini i ličnom zaslugom stiče titulu grofa.

Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona.

Sofi je sledila muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu.

Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i

Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme.

Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldina i Adel i dva sina Šarl i Fransoa-Viktor.

Pisao je i pozorišne komade, od kojih je najpoznatiji „Ernani“, koji Igoou donosi veliki uspeh i pobedu u borbi za romantizam.

Nakon tog komada počinje da piše prvi veliki roman „Bogorodičina crkva u Parizu“ koji nastaje za samo četiri i po meseca u spartanskim uslovima. Igo je, naime, kupio vuneni triko, bocu mastila, a odelo zaključao da ne bi dolazio u iskušenje da izlazi. Obuzet radom, sedio je i pisao usred zime pored otvorenog prozora.

Bavio se i politikom. Veliku želju da postane poslanik dugo nije mogao da ispuni jer je shodno svom položaju, plaćao mali porez. Da bi postaočlan Gornjeg doma, trebalo je da pripada nekom redu iz koga se biraju perovi (članovi).

U Gornji dom Igo je mogao da uđe samo kao član Akademije, ali to dugo nije mogao da postane jer je na premijeri jedne njegove drame uzvikivano: "Akademija je mrtva!"

Ipak, posle četiri godine primljen je u hram velikih umova, a 1845. postaje per. U Skupštini ga nerado gledaju, a nakon što je Napoleon III Bonaparta izvrsio državni udar, Igo je prognan iz Francuske.

Sa suprugom, ćerkom i dvojicom sinova i Žilijet Drue (ženom koju će voleti i varati svih pedeset godina zajedničkog života) provodi skoro 20 godina na ostrvu Džersi.

Na tom ostrvu nastaju dela „Kazne“ i „Napoleon mali“ koja su ismevala vlast u Francuskoj. Mnogi smatraju da je Igo to ostrvo odabrao zbog blizine francuske obale koju je za vedrih dana sa uživanjem posmatrao.

Viktor Igo je imao vrlo buran privatni život. Nakon braka, koji se zbog ženinog neverstva raspao, okreće se Žilijet Drue, glumci koja je igrala u njegovim dramama. Bila je ne samo lepotica, nego i umna i plemenita žena koja je uspela da prolaznu pesnikovu ćud uzdigne do prave, velike ljubavi. Tokom pedeset godina razmenili su na hiljade pisama, Žilijet ga je krila po Parizu.

Međutim, vrela krv vukla je Igoa i ka drugim ženama.

Imao je dva sina i dve kćeri u braku sa Adelom. Najveća tragedija njegovog života bio je gubitak osamnaestogodišnje ćerke Leopoldine, koja se utopila u Seni zajedno sa svojim suprugom. Taj užasni događaj za koji je Igo saznao iz novina, dok je putovao kroz Pirineje, prouzrokovao je tako veliki bol da je pesnička muza ćutala skoro deset godina.

Nakon povratka u Francusku, izabran je za senatora 1876. godine. Njegov najslavniji i najprevođeniji roman je „Jadnici“. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih šest meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana.

Za Igoov 80. rođendan ispred njegovog doma prošlo je 50 000 dečaka i devojčica iz svih pariskih škola, a u podne, uz zvuke Marseljeze, povorka od pola miliona građana svih uzrasta i staleža, kao i izaslanici iz čitave zemlje.

Kretali su se da pozdrave narodnog pesnika koga su savremenici zvali Zvonik, Himalaji, Mon Blan,Vulkan. Bez sumnje, bio je najomiljeniji Francuz 19. veka.

Igo je, uzbuđen do suza, uzviknuo: "Posje ovoga ostaje mi samo da umrem!"

A dan pesnikove smrti, 22.maj 1885. godine,bio je dan narodne žalosti. Osam dana narod je prolazio pored piščevog odra. Bilo je prisutno 1 200 delegacija, udruženja i država, među njima i srpska.

Narod mu je i mrtvom klicao: "Živeo Viktor Igo!"

Smatra se da je samo za cveće potrošeno oko milion ondašnjih franaka. Sahranjen je u Panteonu. Koliko su ga Francuzi voleli, pokazuje i činjenica da su, osim neznanom junaku i pobednicima iz Prvog svetskog rata, čast da mu odar bude pod slavolukom ukazali samo njemu.

Sadržaj njegovog testamenta bio je kratak i jasan: "Sirotinji ostavljam pedeset hiljada franaka. Želim da me sirotinjskim kolima odvezu na groblje. Ne želim propovedi bilo koje crkve, samo jednu molitvu za pokoj duše. Verujem u Boga."

Iz Politikinog zabavnika, decembar 2002.

Izvor: znanje.org, prelepa poezija