Godišnji izveštaj Zaštitnika građana
Zaštitnik građana je na svom sajtu objavio godišnji izveštaj o aktivnostima u 2015. godini na 327 strana.
Godišnji izveštaj sadrži opšte i posebne ocene i podatke o poštovanju prava građana (pre svega ljudskih i manjinskih), podatke o uočenim nedostacima u radu organa vlasti, predloge za poboljšanje položaja građana u odnosu na organe vlasti i podatke o aktivnostima i troškovima Zaštitnika građana.
|
Stanje prava građana u Srbiji tokom 2015. godine obeležile su ekonomske nedaće velikog broja građana i manjak pravne sigurnosti. Država i administracija bavile su se sopstvenim reformama čiji rezultati (još) nisu doveli do promena koje građani osećaju kao jasan boljitak.
U odnosu na prethodnu izveštajnu godinu, broj pritužbi iz socijalnih i ekonomskih prava smenio je sa prvog mesta po brojnosti pritužbe na tzv. lošu upravu - neblagovremen rad administracije, nemaran odnos prema poslu, očigledno pogrešnu primenu prava i druge propuste iz domena „dobre uprave“.
Posebno ranjive bile su sledeće grupe i građani: jako siromašni, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, starije osobe, izbeglice i drugi migranti, interno raseljeni, pripadnici nacionalnih manjina (među njima najugroženiji su Romi), osobe lišene slobode (uključujući i pacijente u psihijatrijskim bolnicama i korisnike u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa), oboleli od teških bolesti, žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima, organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava, organizacije i pojedinci koji iznose kritične stavove, novinari, pripadnici LTBTI populacije. Mnogi Zaštitniku građana imaju običaj da kažu da je u Srbiji najugroženiji – „običan građanin“.
STATISTIČKI TRENDOVI
Broj pritužbi porastao je u 2015. godini za 28% (6.231 pritužba).
Građani su sve bolje upoznati sa nadležnostima ovog organa, pritužbe su sve konkretnije, a kontakti sa građanima efikasniji: broj pokrenutih postupaka kontrole po pritužbama i sopstvenoj inicijativi povećan je za 47,5% (!) i iznosio je 1.669.
Efikasnost ovog organa u postupcima kontrole povećana je za 34,5%, za koliko je procentualno više postupaka okončano u odnosu na 2014. godinu (u 2015. godini okončan je rad na 6.457 pritužbi i postupaka po sopstvenoj inicijativi).
Smanjen je za 22% broj podnesaka koji nemaju karakter pritužbe, kao i broj telefonskih razgovora (-17,1%). Manje je i građana lično došlo u prostorije radi razgovora (-6,7%).
Na žalost, zbog mera štednje, a na štetu efikasnosti, preventivnog i edukativnog efekta ovog organa, broj kontrolnih i preventivnih fizičkih poseta smanjen je za 6,15% - obavljeno ih je ukupno 107.
Broj izvršenih preporuka blago je pao sa 87,9 na 86,3% (u 2015. godini ukupno je upućeno 1.447 preporuka, od čega je za izvršenje dospelo 1.102, a izvršeno je 951). Primetan je i za resornu administraciju pohvalan visok procenat izvršenih preporuka koje ovaj organ daje u zakonom propisanoj funkciji Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. Preporuka te vrste upućeno je 265, dospelo je za izvršenje 167, a sprovedeno 155, što čini 92,8% postupanja po preporukama.
Povećana je za 27,5% efikasnost rada ovog organa po zakonodavnim inicijativama koje dostavljaju građani (razmotreno ih je 65). Broj normativnih inicijativa i predloga koje je Narodnoj skupštini i drugim organima podneo ovaj organ isti je kao 2014. godine (15). Usvojene su četiri, za razliku od 2013. godine u kojoj nije usvojena ni jedna.
Broj pritužbi već godinama prevazilazi postojeći kapacitet, na šta se u godišnjim izveštajima redovno upozorava. Uprkos svim strategijama, akcionim planovima i obećanjima, kapacitet Stručne službe godinama nije povećan zbog niza administrativnih i političkih prepreka. Nezavisnost Zaštitnika građana propisana Ustavom (kao i nekih drugih organa za zaštitu ljudskih prava, čija je nezavisnost propisana organskim zakonima) grubo je prekršena odredbama Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kojim je, istovremeno, nekim drugim organima (Vladi, predsedniku Republike, Narodnoj banci Srbije, Visokom savetu sudstva, Ustavnom sudu, Državnom veću tužilaca) sačuvana nezavisnost.
U državi nije uspostavljen funkcionalan horizontalno i vertikalno razgranat sistem otklanjanja nepravilnosti u kome bi Zaštitnik otklanjao samo izuzetne nepravilnosti i nezakonitosti na štetu prava građana (kako je inače zamišljena institucija ombudsmana), dok se ostale rešavaju na nivou unutrašnje kontrole i korišćenjem propisanih pravnih lekova pred organima uprave i pravosuđa. Nemajući dostupnu i delotvornu mogućnost da problem izlože i reše na taj način, građani se u većini slučajeva obraćaju Zaštitniku kao prvoj, a ne poslednjoj kontrolnoj instanci. Odavno potrebne, koncipirane i planirane, izmene Zakona o Zaštitniku građana kojima je, između ostalog, trebalo aktivirati unutrašnje mehanizme kontrole u organima vlasti, nisu pripremljene ni donete.
SPOLjNI UTICAJI
Mnoštvo starih i novih izazova u regionu i globalno usložnjavali su i otežavali poštovanje standarda i praksu poštovanja ljudskih prava. Istorijski talas izbeglica i drugih migranata iz Azije i Afrike koje su države i društva u Evropi bez izuzetka dočekale nespremno, otkrio je i manjkavosti u opredeljenosti za poštovanje davno usvojenih standarda ljudskih prava u realnim kriznim situacijama. Trpeli su, i trpe, izbeglice i drugi migranti, ali i lokalno stanovništvo.
Srbija se prema izbeglicama i migrantima ponela korektno: humano, ali ponekad nedovoljno organizovano, uglavnom usled ad hoc pristupa strateškim izazovima. Od velike koristi bilo je prisustvo i aktivnosti međunarodnih organizacija i partnera (posebno specijalizovane agencije UN, Evropska komisija). Ključna je bila saradnja sa organima susednih država – Makedonije i Hrvatske, a blisko su sarađivali i nacionalni ombudsmani duž cele tzv. „Balkanske rute“. Srbija je „tranzitna“ država za migracije sa juga i istoka. Još ozbiljniji izazovi ljudskih prava u pogledu izbeglica i migranata, kako za njih tako i za lokalno stanovništvo mogu tek da uslede.
Teroristički napadi i jačanje protiv-terorističkih mera i ovlašćenja suzili su prostor slobode građana na tanku liniju između čekića i nakovnja. Srbija je za sada odolela trendu normativnog sužavanja sloboda i prava građana zarad navodnog efikasnijeg suprotstavljanja terorizmu. U primeni propisa, međutim, sve je veći broj aktera koji zadiru u privatnost i druge slobode građana i sve su veće njihove tehničke i finansijske mogućnosti, dok se u demokratsku civilnu kontrolu proporcionalno ne ulaže i ona gubi stvarnu mogućnost edukacije, prevencije i otkrivanja neproporcionalnih, neopravdanih i na drugi način nepravilnih i nezakonitih zadiranja u prava građana.
Rad instrumenata međunarodne pravde, pre svega Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i međunarodno pravosuđe na teritoriji Kosova i Metohije, nije uvek mogao da posluži kao inspiracija za jačanje uverenja o pravičnom, efikasnom, te politički, nacionalno i na svaki drugi način objektivnom rasvetljavanju ratnih zločina iz prošlosti i pomirenju u regionu. Deo predstavnika vlasti, međutim obesmišljava u potpunosti rad suda: posle odslužene desetogodišnje zatvorske kazne zbog ratnih zločina, bivšeg visokog oficira dočekao je uz počasti državni i vojni vrh. Ministar pravde izrazio je na dočeku očekivanje da će njegovi postupci biti uzor budućim generacijama.
Smanjuje se broj novih tužbi protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Do kraja 2015. godine protiv Srbije je podneto 1.142 pritužbe. Prema statističkim podacima iz Strazbura, Srbija u odnosu na broj stanovnika ima 1,74 slučaja pred sudom na 10.000 stanovnika, još uvek više od proseka u ostalim zemljama članicama Saveta Evrope. Sud u Strazburu u 2015. godini doneo je 17 presuda po tužbama protiv Srbije, od čega samo jednu oslobađajuću. Srpski državljani najčešće se obraćaju Strazburu zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih presuda domaćih sudova, kršenja prava na pravično suđenje, povrede dužine sudskog procesa i diskriminacije. Od kako je postala punopravna članica Saveta Evrope, Evropski sud za ljudska prava doneo je protiv Srbije 132 presude, od kojih je u 117 slučajeva pronađeno kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Komitet ministara Saveta Evrope, nadležan za nadzor sprovođenja presuda Suda, je, uvažavajući mišljenje Zaštitnika građana, na 1250. sednici održanoj 8-10.3.2016. godine pozvao Republiku Srbiju da u najkraćem roku razreši sva sporna pitanja u vezi sa istraživanjem slučajeva „nestalih beba“ na koja mu je ukazao Zaštitnik građana.[1] Značajnu pomoć u karakterističnim slučajevima srpskim građanima pred sudom u Strazburu pružaju domaće nevladine organizacije, poput JUKOM-a i Beogradskog centra za ljudska prava.
„LjUDSKA PRAVA“ PROTIV LjUDSKIH PRAVA, SLOBODA IZRAŽAVANjA I MEDIJI
Jačaju ekstremistički pokreti koji u svojim ideološkim platformama negiraju ravnopravnost, uvažavanje različitosti i druge temeljne postavke ljudskih prava i to tako što sve izraženije zloupotrebljavaju ljudska prava na slobodu izražavanja, pri čemu izostaju efikasne reakcije nadležnih državnih organa (pod efikasnom reakcijom ne smatra se javno saopštenje, izuzev ako je dovoljno da spreči ponavljanje štetne pojave, što do sada nije bio slučaj). Relativizuju se i banalizuju, obesmišljavaju temeljni pojmovi i vrednosti poput (ne)diskriminacije, pretpostavke nevinosti, prava deteta, ustavnosti i zakonitosti.
Pojedini javni funkcioneri pozivaju se na svoju građansku slobodu izražavanja da bi sa državne funkcije, govoreći u zvaničnom kapacitetu, iznosili neformalna saznanja ili uvredljive i neprimerene lične stavove.
Ministar unutrašnjih poslova, u intervjuu za list Nedeljnik korektno upitan koga sa stanovišta vlasti tretira kao najozbiljniju opoziciju, kaže: „najveću opoziciju glume jedna šminkerka i jedna glumica, kao i poneki propali skriboman“. Još jedna rečenica ministra dr Stefanovića iz istog intervjua: „činjenica jeste da se naša nejaka opozicija preselila u nevladin sektor”, primer je sistematičnog nastojanja da se kritika vlasti i sloboda izražavanja, kao temeljne vrednosti slobodnog društva i bića slobodnog građanina, svedu na neprincipijelnu dnevno-stranačku utakmicu i tako učine odbojnim prosečnom građaninu, a da se istovremeno nevladin sektor diskredituje kao dnevnopolitički motivisan i tako liši pozicije objektivnosti i opšteg interesa.
Primena tri reformska zakona u medijskoj sferi (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim servisima, primena počela 1. 7. 2015. godine) nije u praksi ojačala slobodu medija i pravo građana na potpuno, objektivno i pravovremeno informisanje. Mediji su i dalje pod presudnim netransparentnim uticajem sprege politike i novca koji je samo zaodenut u zakonsku formu finansiranja programa i oglašavanja. Očekivanja da će povlačenje države iz vlasništva nad medijima i konkursno finansiranje sadržaja od javnog interesa iz opštinskih, gradskih, pokrajinskog i republičkog budžeta, definisani novim medijskim zakonima bitno uticati na zaštitu javnog interesa u sferi informisanja, u velikoj meri su obesmišljena načinom na koji su ti zakoni primenjeni u praksi. Prave transparentnosti vlasništva nema. Ako je suditi po strukturi novih vlasnika medija, proističe da je Srbija, umesto državnih, dobila stranačke medije.
Početak procesa povlačenja države iz vlasništva u medijima kasnio je četiri meseca, zbog opstrukcije javnih medijskih preduzeća. Od 70 javnih preduzeća uslove za aukcijsku prodaju kapitala do naznačenog roka ispunilo je 50, sudbina onih koji nisu ispunili uslove je nepoznata. U naredna četiri meseca (do kraja oktobra 2015. godine) nove vlasnike dobilo je 36 medijskih preduzeća, a 14 ni posle dva kruga privatizacije nije našlo kupca, među njima i državna novinska agencija Tanjug. Prestankom važenja Zakona o Tanjugu i izričitom Odlukom Vlade[2] je ugašena, ali i dalje radi i koristi zgradu, državna obeležja i druge resurse. Politiku AD država je stavila na listu 17 strateških javnih preduzeća i tako zamrznula njen status. Kompanija Novosti, gde je država manjinski vlasnik, nije ni pomenuta u procesu privatizacije.
Poseban izazov je finansiranje javnih servisa. Radio televizija Srbije i Radio televizija Vojvodine su od 1.1.2016. morali da otpočnu finansiranje Prema Zakonu o javnim servisima. Nisu se, međutim, blagovremeno za to pripremili (RTS), pa je krajem 2015. godine, na inicijativu Ministarstva rudarstva i energetike, donet poseban Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis[3] prema kome građani plaćaju taksu za RTS i RTV u iznosu od 150 dinara mesečno do kraja 2016. godine uz račun za potrošenu električnu energiju, što izaziva revolt u delu javnosti. Predviđa se da će javni servisi u 2016. biti finansirani iz budžeta sa 4 milijarde dinara (upola manje nego prošle godine), uz finansiranje naplatom takse.
Država je na svim nivoima vlasti, pre privatizacije javnih medijskih preduzeća, svoje medije sufinansirala direktno iz budžeta sa okvirno 25 miliona evra godišnje: 5 miliona Republika, 3,5 miliona AP Vojvodina i 16,5 miliona lokalne samouprave. Od novembra 2016. godine zakonom je zabranjeno direktno budžetsko finansiranje i uveden system projektnog (konkursnog) finansiranja medijskih sadržaja u javnom interesu.
Dva medijska konkursa Ministarstva kulture i informisanja u 2015. godini sprovedena su u načelu uglavnom uspešno, za razliku od konkursa lokalnih samouprava. U komisijama većinu čine predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, ali su na lokalnom nivou izraženiji sukobi interesa te kršenje i zloupotreba procedura. U nekoliko slučajeva (na primer Studio B) preko konkursa je novim vlasnicima vraćen značajan deo novca kojim su prethodno od države kupili medije.
Zakonom o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi nije propisana dužnost jedinice lokalne samouprave da izdvaja novac u budžetu za javni interes, niti je bliže određen procenat takvog izdvajanja, ako ga ima. Prema podacima Udruženja novinara Srbije (UNS) lokalne vlasti su u proseku za projektno finansiranje izdvajale jedan odsto lokalnog budžeta, što udruženja i asocijacije smatraju nedovoljnim. UNS je ponovo zatražio da se lokalne samouprave obavežu na obavezno izdvajanje dva odsto iz budžeta za ove namene, što podržavaju i ostala udruženja i asocijacije. Predstavnici organa javne vlasti, međutim, kažu da za donošenje takve odluke nema ustavnog osnova.
Regulatorno telo za elektronske medije je poprište sukoba medijskih, komercijalnih i političkih interesa, njegovo rukovodeće telo – Savet nije kompletno. Javnost s pravom očekuje da REM jače reaguje i aktivnije koristi nadležnosti povodom očiglednih kršenja Zakona o elektronskim medijima, novinarskih kodeksa i pravila oglašavanja.
Savet za štampu, jedino samoregulatorno telo u medijskoj sferi u Srbiji, 2015. godine je primio 109 žalbi na sadržaje štampanih i onlajn medija, malo više nego 2014. kada je primljeno 80 žalbi. Broj slučajeva u kojima je utvrđeno kršenje Kodeksa znatno je veći nego prethodne godine i iznosi 60, od čega je izrečeno 36 javnih opomena medijima koji nisu prihvatili punu nadležnost Saveta za štampu.
Prema izveštaju Saveta[4], mediji su najčešće kršili odredbe iz odeljka Istinitost izveštavanja (35 puta) i to uglavnom tačke koje se odnose na zabranu objavljivanja neosnovanih optužbi, kleveta ili glasina, kao i na obavezu razlikovanja činjenica od komentara, nagađanja i pretpostavki. U 20 slučajeva prekršene su odredbe Kodeksa koje se odnose na zabranu diskriminacije i govora mržnje, u 17 o kršenju odredbi o autorstvu. Čest prekršaj je i nepoštovanje etike i kulture javne reči (14 odluka), uglavnom zbog neobjavljivanja odgovora. U najvećem broju slučajeva, prekršeno je više tačaka Kodeksa novinara.
Pojedini mediji ne poštuju ni obavezu objavljivanja odluka Komisije o kršenju Kodeksa: "Večernje novosti" nisu objavile četiri od pet odluka, "Blic" nije objavio dve od šest odluka, "Alo" dve od pet, dok "Telegraf.rs" nije objavio nijednu od dve odluke.
Savet je izmenom Statuta ukinuo pravo veta prilikom odlučivanja u Komisiji za žalbe. To je već na prvom koraku, prilikom odlučivanja po žalbama na tekst Politike o američkim donacijama civilnom sektoru i medijima dovelo do oštre kritike tog dnevnog lista usmerene pojedinačno i lično na članove Komisije i donelo najveća iskušenja Savetu od osnivanja.
Tokom prošle godine broj fizičkih napada i drugih oblika pritisaka na novinare je ponovo počeo da raste. Registar koji je formiran na sajtu Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) pokazuje da je 2015. godine bilo ukupno 38 takvih napada, dok ih je 2013. i 2014. bilo po 23. Prošle godine je, prema tom registru, bilo ukupno jedanaest fizičkih napada na novinare, tri napada na imovinu novinara, 21 verbalna pretnja i tri slučaja koja su okarakterisana kao pritisak na novinare.
Vladajuća stranka izdala je zvanično saopštenje u kome je urednicu na Javnom servisu Radio televizija Srbije optužila za „brutalno političko mešanje“ u istražne radnje, nakon što je jedan tabloid preneo njenu izjavu da bi bilo „razumno da na informativni razgovor u policiju budu pozvani i urednici TV Pink i Informera, a ne samo menadžment Kurira“. Usledile su, po ustaljenom redosledu, uvredljive i agresivne naslovne strane u provladinim štampanim medijima, maliciozni prilozi na provladinim TV stanicama i očigledno dirigovani verbalni progon (uvrede, najteže lične diskvalifikacije) u komentarima sa karakterističnih naloga na medijskim portalima i na društvenim mrežama (tzv. „botovi“). Takvi napadi na lični integritet su vidno organizovani i lišeni bilo kakve odgovornosti. Njihov neposredan ili odloženi efekat je povlačenje javnih ličnosti iz društvenog života.
Nisu rešeni slučajevi ubistava novinara iz prethodnog perioda, kao ni nekoliko fizičkih napada na novinare.
Raste broj iskusnih novinara bez posla ili onih koji su otišli iz novinarstva. Novinarski krugovi primećuju da do posla lakše dolaze nepoznate kolege od onih koji su već stekli profesionalni ugled, što se protivi logici slobodnog „tržišta“. Socijalni položaj novinara je izrazito nizak.
Više slobode postoji u pisanim medijima u štampi i na elektronskim portalima nego na TV stanicama. Program Radio Beograda zapažen je po kvalitetu. Tiraži dnevnih novina u 2015. godini su prema procenama upućenih (nema uslova za egzaktnu statistiku) prvi put pali ispod 500 hiljada dnevno, za trećinu manje nego pre dve godine. Jasno je da je „sloboda“ medija u načelu obrnuto proporcionalna uticaju, koga televizijski program ima najviše.
Politička vlast novinara ili redakciju koji se kritički odnosi prema njoj tretira kao političkog protivnika. Vlast takođe bojkotuje pojedine medije – čak i javni servis. Republička Vlada tako bojkotuje Radio televiziju Vojvodine.
Javni medijski prostor i društvene mreže poprište su lažiranja javne debate, kroz organizovanu aktivnost stranačkih aktivista čiji je zadatak da masovnim pisanjem komentara, tvitova, postova, blogova određenu ideju, aktivnost, organizaciju, instituciju, ličnost veštački promovišu ili degradiraju, ne libeći se manipulacije, laži, uvreda i pretnji.
Na internetu postoje neregistrovani medijski sadržaji koji bez ikakve odgovornosti, zaklanjajući se, a u stvari zloupotrebljavajući neprincipijelno i nedosledno regulisane medijske slobode, objavljuju insinuacije, pretenciozne konstrukcije, otvorene i prikrivene pretnje i ucene. Kontrola javnog mnjenja medijskom manipulacijom stekla je svojevrsnu „legitimnost“ utoliko što je prihvaćena kao navodna neminovna posledica „slobode govora i izražavanja“.
Na dva medija – privatnoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom i tabloidu sa ogromnom cirkulacijom, oba bliska političkoj vlasti, objavljen je autentičan dokument klinike za psihijatrijske bolesti sa informacijama o istoriji bolesti osobe koja je u tom momentu iznosila teške optužbe na račun političkog vrha. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti hitno je i proaktivno reagovao, prikupio činjenice i okolnosti u svojoj moći i podneo odgovarajuće prijave protiv nepoznatih lica za zloupotrebu najosetljivijih ličnih podataka, sa malim izgledom da pravosuđe i policija efikasno okončaju istragu, identifikuju i kazne počinioce.
Borba za vlast preko tabloida i tajnih službi gazi sve zakonske, etičke i moralne norme, a medijski regulatorni mehanizmi i demokratska civilna kontrola službi nemaju resurse, ovlašćenja i stvarnu moć da tome stanu na put.
Resorno ministarstvo se u javnoj polemici uglavnom poziva na zakone koji su usvojeni. Ključne negativne pojave na medijskoj sceni ostaju bez javne reakcije, makar verbalne osude resornog ministra. Tabloidizacija medija, društva i države, o kojoj je u prethodnim godišnjim izveštajima detaljno pisano, dosegla je vrhunac slučajem tzv. „Državnog udara“ koji je pripremljen, proglašen i sprečen na stranicama i u programu vodećih provladinih medija. Za nadati se ostaje da će očigledna bizarnost te tabloidne epizode označiti i početak kraja te vrste manipulacije svešću građana.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
