Zovem se Zorica Kostić. Pobedila sam rak dojke.

Zorica Kostić je kozmetičarka. Ima 39 godina, muža i dvoje dece. Imala je sasvim normalan život. Ali, imala je i jednu od najpodmuklijih bolesti – rak dojke. IMALA. Znači – pobedila! Danas se smeje i uživa u životu. Ali, nije bilo tako od početka...

Moj suprug je prvi primetio da nešto nije u redu. Napipao je neku pločicu u dojci i odmah smo otišli lekaru. Rečeno mi je da nije ništa i da će da se prati. Međutim, posle osam meseci na ultrazvuku je utvrđeno da je kvržica promenila strukturu i da se znatno povećala. Hitno su me poslali na pregled kod onkologa i posle mamografije su mi rekli da obavezno moram na operaciju. To je bilo pre dve godine. Operisana sam i histopatološki nalaz je pokazao da je u pitanju maligni tumor. Odstranili su mi celu dojku i odmah mi je ugrađen implant, što je vrlo važno za jednu ženu. Imala sam sreću i sa mojim lekarom, profesorom Ganićem, koji me je operisao i vodio kroz oporavak. Najvažniji je taj odnos sa lekarom, važno je da dobijete savete kako da se posle svega ponašate.

Ne mogu ni da zamislim koliko ti je bilo teško. Kako je tvoja porodica reagovala?

To je za mene, za moju porodicu i naše prijatelje bilo jako teško saznanje. Užasno sam se osećala... Znala sam da se od toga umire i da mi predstoji težak period. Deca su tada imala šest i sedam godina i stalno sam razmišljala šta će biti sa njima ako mene ne bude... Ipak, bili su premali da bih im nešto objašnjavala u tom momentu. Međutim, posle operacije samo sam razmišljala da li moram na zračenje i hemioterapiju jer znam posledice. Konzilijum je odlučio da moram da primim četiri serije hemioterapije bez zračenja. Tako je i bilo. Posle dvadeset dana krenula sam na prvu i osećala sam se užasno. Opala mi je kosa već posle prve terapije i zamolila sam mamu da mi obrije ostatak kose jer me je bolela glava. Mama mi je bila ogromna podrška i uvek je bila uz mene dok se to dešavalo. Suprug je odveo decu na odmor, a ja sam morala da se suočim sa njima posle svega...

To, inače teško, saznanje da vas je bolest napala, još joj je teže palo jer ima dvoje dece kojima treba da saopšti da je mama teško bolesna. A vi dobro znate da deca misle da mame nikada nisu bolesne.

Ali, znala si da ćeš morati nešto da im kažeš, zar ne?

Nisam im rekla da imam rak već da mi je opala kosa jer pijem neke lekove. Nije im bilo lako uopšte, to se videlo odmah. Bili su brižni i vodili su računa o men. Tako mali, a već su bili zabrinuti... Međutim, rekla sam im da ćemo to sve zajedno prebroditi i da ću ozdraviti i da ce sve proći.

Sama činjenica da ste bolesni, čak i kad imate samo bezazleni grip, utiče na psihu. Neko klone, neko se povuče u sebe, neko ima snage, neko ne želi da se bori. Zorica je podigla koplje i krenula u napad. Zbog sebe. Zbog dece. Zbog porodice i prijatelja. Zbog života. Nabacila je osmeh, šminku i lepo raspoloženje. To ne ume baš svako, čak ni oni čije je zdravlje tip –top.

Ja sam vrlo vedre naravi i sve to tamo mi je bilo prestrašno. Oboleli ljudi jako loše izgledaju i tada sam rekla sebi da moram to da prebrodim kako znam i umem. Nisam želela da izgledam bolesno ni sebi, ni deci, ni suprugu, niti bilo kome. Kupila sam lepe marame za glavu, uvek sam bila našminkana i nasmejana. Tako sam odlazila na terapije i moram priznati da su u bolnici svi bili oduševljeni mojom energijom. To su mi i govorili i veoma mi je prijalo da to čujem. Znate, ti komplimenti i pozitivni komentari daju vam snagu da nastavite. Na kontrole sam redovno odlazila i, svaki put kad bi rezultati bili dobri, ja sam imala još više samopouzdanja i želje da se sve to što pre okonča. Ja sam kozmetičar i odlučila sam da počnem da radim dvadeset dana posle operacije, što je vrlo retko jer se žene zatvore i ne žele da komuniciraju sa ostalim svetom.

E, pa, ja sam htela da komuniciram. Htela sam da radim i da se družim. Nisam htela da pričam o bolesti i moja kuma je znala da mi kaže: „Da te ja ne pitam kako si, ne bi mi nikad ništa rekla!“ Verujte mi, tako je mnogo bolje - glava gore i samo napred. Sve prođe, pa i to.

Zorica je i dalje nasmejana. Prima terapiju, smeje se i uživa u životu. Nije uvek lako, ali je uvek važno. Odnela je veliku pobedu. I ima savet za sve žene.

Trenutno sam na terapiji „zoladeks“ jednom mesečno. Idem na kontrole sada na šest meseci i ne propuštam nijednu jer danas je rak izlečiv samo ako se na vreme obratite lekaru. Uvek postoji doza straha da se ne vrati, ali ako radite kako su vam lekari savetovali, biće sve OK. I na kraju, podrška porodice i prijatelja je vrlo bitna u ovoj životnoj borbi, ali samo ako sami sa sobom rešite da želite da pobedite. Ne može vam nijedan lekar ovog sveta pomoći ako vi nećete da se borite. Glavu gore. Budite vedri i nasmejani jer posle kiše uvek sija sunce. I poruka svim ženama je da izađu iz ove kolotečine i nađu vreme za sebe.

To znači...

To znači: jednom u šest meseci naći vremena i otići kod ginekologa na pregled. Rak je izlečiv. Jeste strašno, ali ne toliko da se prepustite bolesti i propustite sve čari ovog zivota i odrastanje vaše dece. Jer, koliko god godina oni imali, mama im treba za ceo zivot!

„Žena stoji, kao vrata, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.“ Ivo Andrić