Branislav Nušić: 150 godina od rođenja

"U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci — to sam odlučio da za vremena priberem građu za svoj životopis".
Tako počinje Nušićeva "Autobiografija". A biografija počinje u cincarskoj porodici Ljubice i Đorđa, u Beogradu, 20. oktobra daleke 1864. godine, kada se rodio Alkibijad Nuša. Sa navršenih osamnaest godina, Alkibijad Nuša je i zakonski promenio ime i prezime u Branislav Nušić. Nakon završene gimnazije, diplomirao je prava na beogradskom fakultetu.

Nakon učešća u srpsko-bugarskom ratu, Branislav Nušić objavljuje pesmu „Dva galeba“, zbog koje je proveo dve godine u zatvoru. Razlog tome je što su pomenuti stihovi ismevali kralja Milana Obrenovića i tadašnju Kraljevinu. Uprkos tome, ipak stupa u državnu službu i to kao zvaničnikMinistarstva spoljnih poslova u Bitolju. Nakon Bitolja, Branislav Nušić dobija službu u Prištini, a njegovo delo „Pisma konzula“ predstavlja skup pisama u kojima je prikazano svedočanstvo stradanja srpskog stanovništva na ovom području viđeno očima ovog velikog pisca. Nakon Prištine Branislav Nušić se preseljava u Beograd i biva postavljen na mesto sekretara pri Ministarstvu sporta. Nekako u tom periodu postaje i dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta, a nakon toga i upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta. Međutim, ubrzo napušta ovo mesto i nastanjuje se u Beogradu. Nakon Beograda ide opet u Bitolj, pa u Skoplje, gde je osnovao pozorište.

Tokom Prvog svetskog rata Branislav Nušić odlazi iz Srbije i do završetka rata boravi u Italiji, zatim Švajcarskoj, pa Francuskoj. Po završetku rata vraća se u zemlju i prvo boravi u Sarajevu, kao upravnik tamošnjeg Narodnog pozorišta, a u Beograd se vraća 1927. godine. Za redovnog člana današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, tada Srpske kraljevske akademije, Branislav Nušić je izabran 10. februara 1933. godine.

Zabeleženo je da je na dan Nušićeve smrti, 19. januara 1928. godine, zgrada Narodnog pozorišta bila prekrivena crnim platnom.

Nušićevo delo su obeležile komedije na prvom mestu. Neke od njih su: „Ožalošćena porodica“, „Gospođa ministarka“, „Svet“, „Narodni poslanik“, „Sumnjivo lice“… Neke od njegovih drama su: „Kirija“, „Tako je moralo biti“, „Pučina“…Romani: „Hajduci“, „Autobiografija“… Pisao je i: tragedije, pripovetke i putopise.

Veliki doprinos je dao i srpskoj fotografiji. Pored toga što je učestvovao u Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu, Branislav Nušić je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji i nekim od tada novih tehnika u izradi fotografija.

Pored navedenih dela, Branislav Nušić je ostavio traga i u životnim poukama sa različitom tematikom. Neke od mudrih misli Branislava Nušića su:

- U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.

- Mlada dečija pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju.

- Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.

- Ljubav je jedna vrsta pijanstva, kad čovek popije prvu i drugu čašu, otvore mu se apetiti i javi žeđ, i onda sručuje čašu za čašom.

- Uzvišeni često ima mannje duše od onog koga sa visine pogleda.

- Nije to paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlom ramu.

- Narodno oduševljenje, to je kad gomila viče, a ne zna zašto viče.

- Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.