Baba Anujka, prvi serijski ubica u Srbiji

Početkom 20. veka, najčuvenija žena u južnom Banatu bila je vračara i trovačica, svemoćna baba Anujka, imenom tačnije Anujka Di Pištone. Njeno prisustvo se svuda osećalo, poštovali su je iz straha, mogla je da učini dobro, mada je to izbegavala da radi. Češće je bila sklona da naudi. Oslobađanje od vojne obaveze, zavođenje neumoljive simpatije, ili prosto likvidacija nepoželjne osobe, bili su njeni specijaliteti. Nikada nije utvrđeno koliko ljudi je ona ubila ili osakatila svojim otrovima koje je spravljala: pre svega od zaista demonske biljke, tatule (lat. Datura stramonium), ali čak i od žive i mišomora.Što je nevolja bila veća, Anujka je stavljala više otrova u vodu, odležala je 15 godina u požarevačkom zatvoru između dva rata, a umrla u 104. godini.

Najpoznatiji serijski ubica sa prostora nekadašnje Jugoslavije je žena koja je početkom 20. veka u južnom Banatu postala poznata zbog toga što je posedovala tajne recepture za brzu i sigurnu smrt. Anujka di Pištonja (1837 - datum smrti nije poznat) bila je najveća banatska vračara-trovačica. Nju je iz potpunog zaborava otrgao prof. dr Šimon A. Đarmati koji je 2007. objavio knjigu "Baba Anujka - vračara iz Vladimirovca".

Baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena je kao Ana Draksin od oca Pavla i majke Marte. Njena porodica se preselila u Vladimirovac, selo na pola puta između Vršca i Beograda. Njen otac je želeo da mu kći izuči visoke škole. Na suđenju (baba Anujka uhapšena je maja 1928. godine) govorila je da je još u ženskom školskom internatu počela da hoda u snu.
"Vodili su me po manastirima i lečili. Ali posle kada sam se udala (bila je udata za Jozefa Bija, takođe rumunskog porekla, s kojim je imala sina Stefana) tu bolest više nisam imala. U dvanaestoj godini bila sam teško bolesna, nisam mogla ni da sedim, ni da idem, već sam ležala kao proštac. Ljudi i žene dolazili su da me gledaju kao čudo i svi su govorili da ću sigurno biti vračara, pa sam tako i postala vračara."

Baba Anujka se vračanjem bavila punih 50 godina. Od 1878. širila je glasine da uz pomoć nečastivog rešava sve probleme. Njeni saradnici svakodnevno su obilazili sela iz Južnobanatskog okruga, raspitujući se u čijim kućama vlada nesloga. Tom prilikom sugestivno su im preporučivali da kod Anujke iz Vladimirovca potraže rešenja za sve boljke.

Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun je nikada nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću koje je stekla dugogodišnjom praksom. Ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu koja nije bila ništa drugo do arsenik rastvoren u vodi. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika. Nikada nije utvrđeno koliko je ljudi umrlo od Anujkine "čudotvorne vodice".

U knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora Šimona A. Đarmatija piše:

– Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi zazvonila. To je bilo “sporazumevanje sa đavolom”.

Klupko je počelo da se odmotava kada je 1927. u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja je bio je snažan čovek šezdesetih godina. Bio je imućan, veći deo imanja je ostavio sinovima, a sestriću obećao da će mu posle smrti ostaviti osam jutara zemlje. Prokin je o burnim svađama oko nasledstva sa sestrićem i njegovom suprugom često s gorčinom govorio u kafani.

Žalio se na glavobolju i stomačne probleme dok mu iznenada nije pozlilo. Pritvorena je Ljubinka Milankov, najbolja Anujkina učenica. Ekshumacijama je utvrđeno da se u mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, a jedna neisplaćena učenica je pristala da svedoči o Anujkinim zločinima. Sve Anujkine učenice su streljane 1945.

Anujka di Pištonja je 1929. godine u pančevačkom Okružnom sudu osuđena na 15 godina tamnice.

Na suđenju su svedoci tvrdili da se u njenim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i žive iz termometra. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu je ova, u prvim decenijama dvadesetog veka jedna od najuglednijih ne samo vračara već i birtašica ("baba Anujka je bila vlasnica jedne od najpoznatijih kafana u Južnobanatskom okrugu), kupovala u apotekama.

Na suđenju je ova starica sa licem ptice grabljivice negirala da je trovala ljude. Za razliku od nje, kada bi joj njeni saradnici i mušterije u lice sasuli da je "za papreno skupe novce prodavala vodu, od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali", Anujka bi se prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: "Obesite me odmah ako je to tako!"

Kada je predsednik Suda završio sa čitanjem presude, Anujku di Pištonju popeli su na kola koja su vukla četiri konja i odvezli je u Požarevački zatvor državne kaznione. Dok su je vozili u tamnicu neprestano je ruke i oči podizala prema nebu, proklinjući one koji su je osudili.

Prema nepotvrđenim pričama, baba Anujku su 1941. godine iz ženskog bloka požarevačke tamnice na slobodu pustili vojnici. Vratila se u rodno selo u kojem se i upokojila u 104. godini života.

Izvor: Opanak, Tabloid, Vesti, RTS