Enco Ferari: Genije, despot i bog automobilizma

Enco Ferari potiče iz bogate porodice. Kao mlad pokazuje zanimanje za sportski automobilizam i prvi put se trka u 12. godini.

Godine 1920. dolazi u konjušnicu Alfa Romeo. Odneo je nekoliko pobeda i dobio je nadimak Jahač. Godine 1929. je osnovao Skuderu Ferari (skudera na italijanskom znači štala). Ta filijala Alfa Romeo se trkala sa modelima opremljenim od strane italijanskog konstruktora.

Jedno od najpoznatijih obeležja svih vremena, Ferarijev konjić, prvi put se pojavio na borbenim avionima kojima je za vreme Prvog svetskog rata pilotirao Frančesko Baraka.

Enco Ferari se 1923. godine posle jedne trke upoznao sa Barakovim roditeljima i oni su mu predložili da, "za sreću" i uspomenu na njihovog sina heroja koji je poginuo pre kraja rata, doda konjića na svoj trkački automobil.

Žuta, zvanična boja Modene, rodnog grada Enca Ferarija, uzeta je kao pozadina, i legenda je rođena. 1931. godine znak propetog konja je postao obeležje marke.

Inače, rivalstvo između "Lamborginija" i "Ferarija", kompanija koje prave neke od najlepših automobila na svetu, u to vreme poprimilo je mitske razmere.

"Lamborginijev" logo, zlatno-crni grb, dizajnirao je osnivač kompanije Feručio Lamborgini, a na centralno mesto dodao je i bika, simbol svog horoskopskog znaka.
Legenda kaže da je gospodin Lamborgini namerno kopirao "Ferarijev" štit, zamenio mesta žutih i crnih polja da bi povredio ego Enca Ferarija.
Ipak, pošto su obojica aktera ove tipično muške priče o inatu i sujeti preminula, nikada nećemo saznati istinu. Ali, nije ni bitno, malo misterije čini život zanimljivijim.

Tokom Drugog svetskog rata njegova firma bila je prinuđena da obavlja ratnu proizvodnju za Musolinijevu fašističku vladu. Nakon što su saveznici bombardovali fabriku, Ferari se preselio iz Modene u Maranelo.

Tek nakon Drugog svetskog rata Ferari je mogao da započne proizvodnju automobila koji su nosili njegovo ime, osnovavši današnji „Ferari S. p. A.” 1947. godine.

Godine 1949. Ferari postaje konstruktor automobila i izlazi njegov prvi model. On je istakao mitsku crvenu zastavu u znak sećanja na boju koja je pripisivana italijanskim šampionima.

Prvi standardni automobil koji je Ferari proizveo bio je 125 sport.

Tokom pedesetih godina prošlog veka brzi automobili koje je proizveo Enco Ferari stekli su ugled zbog svoje izuzetnosti. Enco Ferari je smatrao da mnogi kupci kupuju njegova vozila zbog prestiža, a ne zbog performansi, i zato je razvio izvesnu nenaklonost prema kupcima.

Zbog problema u vezi sa smanjenom potražnjom i neadekvatnim finansiranjem, Ferari je bio prinuđen da 1969. godine dozvoli kompaniji „Fiat” da uzme učešće u kompaniji. Ferari je najpre ponudio kompaniji „Ford” priliku da kupi firmu 1963. godine za 18 miliona američkih dolara, ali se kasnije tokom pregovora povukao kada je shvatio da ne bi mogao da zadrži kontrolu nad sportskim programom kompanije. „Ferari” je postao akcionarsko društvo i „Fiat” je preuzeo mali udeo 1965. godine, a zatim je ova kompanija 1969. godine povećala svoje učešće na 50% udela kompanije. (Godine 1988. udeo kompanije „Fiat” porastao je na 90%.)

Ferari se 1971. godine povukao sa mesta izvršnog direktora, a 1974. godine za sportskog direktora imenovan je Luka Kordero di Montecemolo, koji je i sada predsednik kompanije „Ferari”.

Niki Lauda je osvojio šampionat 1975. i 1977. godine. Nakon tih uspeha i još jedne titule koju je osvojio Džodi Šekter 1979. godine, nade kompanije u vezi sa šampionatom Formule 1 ušle su u period mirovanja.

„Ferrari” je imao autokratski stil upravljanja i bio je poznat po tome što je dovodio vozače u međusobne sukobe u nadi da će tako poboljšati rezultate.

Nakon što su Đuzepe Kampari i Alberto Askari, sa kojima je Ferari bio izuzetno blizak, nastradali 1933. i 1955. godine, on je odlučio da se ne zbližava previše sa svojim vozačima.

Pojedini kritičari veruju da je Ferari namerno povećavao psihološki pritisak na svoje vozače, pospešujući rivalstvo unutar tima i podstičući atmosferu intenzivnog nadmetanja za mesto vozača broj jedan.

„Mislio je da će psihološki pritisak da proizvede bolje rezultate vozača”, rekao je vozač tima „Ferari” Toni Bruks „Od vozača bi očekivao da prekorače razumne granice… Možete da vozite do maksimuma svojih mogućnosti, ali kada počnete da se psihički pripremate da uradite nešto za šta ne mislite da ste sposobni, to postaje glupo. U to vreme je bilo dovoljno opasnosti i bez prelaska te granice.”

Krajem pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka sedam vozača tima „Ferari” – Alberto Askari, Euđenio Kasteloti, Alfonso de Portago, Luiđi Musso, Piter Kolins,Volfgang fon Trips) i Lorenco Bandini– nastradalo je tokom vožnje trkačkih automobila Ferari.

Iako tako veliki broj smrtnih slučajeva nije u to vreme bio neobičan za automobilske trke, vatikanski list „L’Osservatore Romano” navodio je da je „Ferari” kao bog Saturn koji jede svoje sinove.

U njegovu odbranu stao je savremeni vozač trkačkih automobila Formule jedan Stirling Mos: „Ne mogu da se setim nijednog slučaja da je neki vozač (Feraria) izgubio život usled mehaničkog kvara.”

Ferari je u javnosti pažljivo hvalio vozače koji rizikuju svoje živote za njegov tim, insistirajući na tome da su za svaku dobijenu trku podjednako zaslužni automobil i vozač.

Međutim, njegov dugogodišnji prijatelj i računovođa kompanije Karlo Benci rekao je da je u privatnom životu Ferari govorio „da je automobil zaslužan za svaki uspeh”.

I život Enca Ferarija je obeležila godina tragedija – njegov sin Dino umire u 24. godini.

Izvor: profitmagazin, na vidiku