Upomoć, moje dete je narcis - šta da radim?
Uvek bi da budu u centru pažnje i da dobiju ono što žele - i deca mogu da imaju narcisoidne osobine. Kako se one manifestuju i šta roditelji mogu i treba da urade?
Narcizam nije na dobrom glasu. Odmah pomislimo na egoistične ljude čija vera u sopstvenu grandioznost i nesposobnost prihvatanja kritike vode do agresivnog ponašanja čim im se drugi ne dive onoliko koliko smatraju da zaslužuju.
Iz ugla razvojne psihologije narcisoidne faze u razvoju deteta ne samo da su normalne, nego su čak i važne za razvoj stabilne psihe. Taj normalan ili zdrav narcizam pomaže "u razvoju perspektiva za budućnost, jača samopouzdanje i sopstvene vrednosti i podstiče autarkiju, odnosno sposobnost da se razviju i realizuju sopstveni planovi", pišu psihijatri Majkl Lip i Ane Karov u članku o narcizmu kod dece i mladih.
Iz tog razloga stručnjaci su veoma oprezni u dijagnostici narcizma kod dece i mladih. Istina je da su počeci poremećaja ličnosti u ranom detinjstvu, što se manifestuje kasnije tokom odrastanja. Dijagnoza poremećaja ličnosti se, međutim, često postavlja tek u odraslom dobu.
Kako se narcizam manifestuje kod dece?
Ipak, važno je kod svog deteta prepoznati preterane narcisoidne sklonosti, ne samo zato što je pažnja koju traže ekstremno naporna za roditelje, nastavnike i njihove vršnjake. "Biti narcisoidan ljude ne čini srećnima", kaže Edi Brumelman. On je razvojni psiholog na Univerzitetu u Amsterdamu i istražuje kako se kod dece razvija samopercepcija. Svako ko istražuje narcizam kod dece, ne može da mimoiđe Brumelmana.
"Narcisi se stalno pitaju: Šta ljudi o meni misle? Njihov osećaj sopstvene vrednosti veoma varira, jer zavise od spoljašnjeg divljenja i stalno moraju da se predstave kao posebni", kaže Brumelman. Važno je da roditelji shvate da se njihove dete time stavlja pod veliki stres.
Takođe, narcizam je direktno povezan s agresivnim ponašanjem, pokazuje metaanaliza Sofije Kjervik i Breda Bušmana sa Univerziteta Ohajo. Zato je važno u ranoj fazi utvrditi moguće uzroke narcisoidnog ponašanja deteta. Kao i druge osobine ličnosti i narcisoidne su, barem delimično, nasledne, kaže Edi Brumelman.
Ali one mogu biti i rezultat određenih vaspitnih metoda. Brumelman je 2015. godine napravio istraživanje u kojem je učestvovalo 565 dece i njihovi roditelji. Razvojni psiholog i njegov tim ispitali su sve centralne teze o poreklu narcizma, piše DW.
Talentovaniji, inteligentniji, narcisoidniji
Roditelji precenjuju svoju decu i tako od njih prave narcise. To je jedna teorija. Prema drugoj, deca reaguju narcisoidnim ponašanjem kada ih roditelji omalovažavaju i kada su hladni prema njima. Rezultati Brumelmanove studije idu u prilog prvoj teoriji: kod dece koju roditelji uzdižu do nebesa postoji veća verovatnoća da će razviti narcisoidne osobine.
"Ti roditelji svoje dete vide kao talentovanije, inteligentnije i sposobnije od druge dece“, kaže Brumelman. Shodno tome, visoka su i očekivanja. Brumelman tu vidi i jedan drugi problem: „Ljubav prema sopstvenom detetu se uslovljava. Ako dete ne uspe da ispuni očekivanja roditelja, mora da se plaši da će roditelji biti razočarani ili da će ga se čak stideti".
Dete koje se stalno precenjuje ili je pod pritiskom da se naročito istakne, time, prema oceni razvojnog psihologa, dobija tri poruke: Ja sam bolji od drugih. Važno je da se izdvajam i budem drugačiji od drugih. Neće me ceniti zbog onoga što stvarno jesam, već samo zbog postignutih rezultata.
Narcisoidna ličnost koja se iz toga razvija nema stabilan osećaj sopstvene vrednosti. Naprotiv.
Naravno svi roditelji smatraju da su njihova deca nešto posebno – i to je u redu! "Bezuslovna toplina i naklonost roditelja važni su za stabilan osećaj vlastite vrednosti", kaže Brumelman. Takođe nema ništa loše ni u pohvalama – ako su one donekle realne.
Postaviti granice i izdržati svađu
Umesto da stalno upoređuju rezultate svog deteta s rezultatima druge dece, roditelji bi trebalo prvenstveno da vode računa o razvoju sopstvenog deteta i prave vremenska poređenja, po sistemu: Pogledaj šta prošle godine nisi mogao, a danas možeš!
Slično misli i Renate Šepker, članica odbora Nemačkog društva za dečiju i adolescentnu psihijatriju, psihosomatiku i psihoterapiju (DGJKP). Ona svakodnevno na klinici radi sa decom i mladima sa preteranim narcisoidnim ponašanjem. „Roditelji mogu da budu ponosni i da taj ponos i izraze kada dete nešto novo postigne i nauči.“
Problematično postaje kada roditelji od dece imaju očekivanja koja više ne odgovaraju njihovom nivou razvoja i kada nisu u stanju da postave granice. "Deo dobrog vaspitanja je i kultura raspravljanja", kaže Šepker.
"Deca moraju znati da se izbore s tim da i roditelji imaju loš dan, kada im kažu: ’Mislim da je tvoje ponašanje danas nepodnošljivo – to možeš bolje!'" S druge strane, deca bi morala da imaju pravo da to isto kažu roditeljima. "Tako uče da je u redu grešiti i da su, i pored tih grešaka, prihvaćena", ističe terapeutkinja.
Kada narcisoidno ponašanje prouzrokuje probleme u školi ili sa prijateljima, zato što deca veruju da društvena pravila i očekivanja možda za druge važe, ali ne i za njih, onda terapija može biti od pomoći. "Deo svake terapije za decu je i savetovanje za roditelje", kaže Šepker. Tada često postane jasno da je i samim roditeljima nekad potrebna terapijska podrška.
"U sukobima s decom često se pojavljuju teme iz sopstvenog detinjstva koje nisu obrađene", objašnjava Renate Šepker. To se ne dešava tako retko.
