Mnogi naši vredni ljudi iz svog zavičaja otišli su u beli svet kao bosonogi mladići, neki gladni i žedni, ali nikada nisu zaboravili ognjište gde su prvi put ugledali plavetnilo neba. Jedan od takvih je Mirko Terzić koji je na ovaj svet sigao u gudurama sa Maljena. Sada je imućan čovek, skućio se u Staroj Pazovi, ali nikada nije zaboravio klizavo brvno preko kojeg je prelazio nabujalu planinsku reku Kamenicu. I baš na tom mestu sagradio je svojim zavičajcima ćupriju. Za samo nekoliko prethodnih godina u Srbiji je reklo bi se više je asfaltirano kaljavih sokaka nego za sve ono, kako nazivaju, zlatno vreme iz Titove epohe. I samo seljaci znaju koliko znači metar asfalta, i ne kažu za džabe, ma ko šta mislio da je svaki kvadrat zlata vredna. Zato se u jednom moravskom selu Mojsinju nećete verovati od podne itekako slavilo nekoliko stotina metara nove džade.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.