Partner je onlajn, a ne odgovara vam? Lajkuje tuđe objave? Evo kako „digitalna ljubomora“ može da preraste u opsesivnu potrebu za kontrolom

Kažu da je možda ultimativni digitalni izraz prave ljubavi to &scaron;to Bijonse i Džej-Zej na Instagramu ne prate nikoga sem jedno drugo. Njihova veza pro&scaron;la je kroz brojne javne i privatne izazove, ali ona barem ne mora da broji koga je njen muž novog zapratio. Mnogi ljudi, međutim, upravo to rade, i to mnogo če&scaron;će nego &scaron;to bismo mogli da pomislimo.Oni prate svaki partnerov korak na dru&scaron;tvenim mrežama, od lajkova i komentara do novih pratilaca i ljudi koje je partner počeo da prati. Neki idu toliko daleko da ulaze u privatne poruke svog partnera kako bi čitali njihove razgovore. To su novi oblici digitalne ljubomore, male opsesije koje podstiču dru&scaron;tvene mreže i tehnologija. Lajk upućen određenoj osobi, dvosmislen komentar, sumnjivo praćenje ili čak samo činjenica da se partner pojavio onlajn, a nije odgovorio na poruku ili poziv, mogu postati izvor sukoba i nesigurnosti.&bdquo;To su često signali koji sami po sebi nemaju nikakvo objektivno značenje&ldquo;, potvrđuje Veronika Rosi, klinička psiholo&scaron;kinja i seksolo&scaron;kinja. &bdquo;Oni su dvosmisleni, ali ih um tumači tako &scaron;to traži potvrdu sopstvenih strahova, a ponekad oko njih izgradi čitave scenarije.&ldquo; &Scaron;ta je digitalna ljubomora? Prema rečima Rosi, digitalna ljubomora je konstrukt koji podstiču uređaji koji sve vi&scaron;e postaju produžetak nas samih.&bdquo;Ona ne proizlazi toliko iz onoga &scaron;to druga osoba radi, koliko iz ogromne količine interpretacija koje nam tehnologija omogućava&ldquo;, obja&scaron;njava ona. &bdquo;Rizik je da na kraju vi&scaron;e živimo u priči koju sami sebi pričamo na ekranu nego u stvarnoj vezi. Takođe, svet uvek tumačimo na osnovu toga ko smo mi, a ne na osnovu toga ko je druga osoba.&ldquo;Dru&scaron;tvene mreže, dakle, pojačavaju neizvesnost jer deluju kao da otvaraju beskonačan svet mogućnosti: ljudi koje možemo upoznati, stilovi života koje možemo usvojiti, ličnosti koje možemo izgraditi. &bdquo;To može podstaći strah da smo zamenljivi i pretvoriti vezu u stalno poređenje&ldquo;, dodaje Rosi. &bdquo;Dru&scaron;tvene mreže nam, zapravo, nude mnogo informacija, ali vrlo malo obja&scaron;njenja. Možemo da vidimo &scaron;ta na&scaron; partner radi, ali ne i za&scaron;to to radi. Zato anksioznost eksponencijalno raste. U tom praznom prostoru, na&scaron; um projektuje sopstvene nesigurnosti i tako ga ispunjava strahovima, poređenjima, tumačenjima, pretpostavkama i katastrofičnim scenarijima. Čak i lajk iz 2019. godine može da se doživi kao pretnja.&ldquo;Upravo velika količina informacija, kao i činjenica da su nam one stalno nadohvat ruke, stvara iluziju kontrole koja u stvarnosti vodi ka jo&scaron; većem strahu.&bdquo;To je zato &scaron;to voleti znači i prihvatiti da druga osoba nikada neće biti potpuno pod na&scaron;om kontrolom, potpuno čitljiva ili u na&scaron;em vlasni&scaron;tvu&ldquo;, kaže Rosi. &bdquo;Ljubav je po definiciji rizik. A poverenje počinje upravo ovde: ne onda kada sve znamo, već kada smo sposobni da ostanemo i u neizvesnosti.&ldquo; Nemoguća kontrola Tehnologija i kontrola zato su čvrsto povezane. Kao kada tražimo od partnera da deli svoju lokaciju, imamo jo&scaron; bezbroj digitalnih načina da zavirimo u tuđe živote.Ali, kako obja&scaron;njava Rosi, &bdquo;ne znači da sve &scaron;to vidimo ujedno i razumemo. Možemo da vidimo &scaron;ta osoba radi, ali ne i &scaron;ta oseća. Možemo da posmatramo postupak, ali ne i nameru. Ipak, na&scaron; mozak te&scaron;ko podnosi ono &scaron;to ne zna, pa te male signale pretvara u priče koje su često vi&scaron;e zasnovane na na&scaron;im strahovima nego na stvarnosti.&ldquo; Tako se držimo podataka koje možemo da prikupimo, od plavih kvačica i lokacije do vremena poslednje prijave. Pravimo pretpostavke, upoređujemo detalje, tražimo tragove i razgovaramo o njima sa prijateljima. A kada konačno pronađemo olak&scaron;anje zajedno sa dokazom vernosti koji smo tražili, i to olak&scaron;anje je samo privremeno.&bdquo;Stalno praćenje ne smanjuje ljubomoru, već je pretvara u hroničnu pojavu&ldquo;, upozorava Rosi. &bdquo;Sve vi&scaron;e oslu&scaron;kujete, proveravate, tražite znake, stvarajući kompulzivni ciklus u kojem kontrola zahteva jo&scaron; vi&scaron;e kontrole. To je mehanizam sličan anksioznosti: kontrola donosi trenutno olak&scaron;anje, ali na kraju dodatno podstiče problem i čini osobu sve zavisnijom od potrebe da proverava. U ovom slučaju, kontrola dovodi do gubitka kontrole.&ldquo; Kada digitalna ljubomora postaje problem? Sve ovo u mnogim slučajevima može početi ozbiljno da opterećuje samu vezu.&bdquo;Tamo gde neko nekog stalno nadgleda, nestaju bliskost i poverenje, a upravo oni omogućavaju da ostanemo u vezi čak i kada nemamo pristup svemu. U ljubavi, deo slobode druge osobe nije pretnja. Naprotiv, upravo je sloboda uslov da poverenje uop&scaron;te ima smisla&ldquo;, kaže Rosi.Preterana kontrola može dostići zabrinjavajuće razmere kada postane automatska, stalna i kompulzivna, kada utiče na raspoloženje i zamenjuje razgovor ili kada postane jedina stvar koja nam je potrebna da bismo se osećali sigurno.Prema rečima Rosi, potrebno je raditi na dva fronta. Graditi poverenje S jedne strane, treba &bdquo;graditi poverenje u partnera, ali i naučiti da podnosimo određeni stepen neizvesnosti jer se, na kraju krajeva, veza gradi gledajući jedno drugo u oči, a ne proveravajući vreme poslednje prijave&ldquo;. Razumeti sopstvene potrebe S druge strane, potrebno je &bdquo;okrenuti pogled ka sebi i poku&scaron;ati da razumemo značenje sopstvene ljubomore, jer ona često ima vi&scaron;e veze sa na&scaron;im ličnim iskustvom nego sa dvosmislenim pona&scaron;anjem druge osobe. Ljubomora, zapravo, često govori o potrebi da budemo viđeni, sigurni i izabrani&ldquo;.Ograničavanje digitalne ljubomore tako nas ponovo suočava sa velikom preprekom savremene ljubavi: potrebom da popustimo kontrolu i podnesemo neizvesnost, a da pritom ne moramo da reagujemo, prikupljamo informacije ili pronalazimo re&scaron;enja. &bdquo;Veza ne postaje sigurna onda kada znamo sve o drugoj osobi, već kada nemamo potrebu da znamo sve da bismo se osećali voljeno&ldquo;, zaključuje dr Rosi, dodajući da duboko u nama, ljubomora nastaje i iz nemogućeg poku&scaron;aja da uklonimo misteriju druge osobe.&bdquo;Tehnologija nas obmanjuje da to možemo da uradimo, nudeći nam neprekidan tok tragova. Ali trag nije isto &scaron;to i istina.&ldquo;, zaključuje Rosi.

Partner je onlajn, a ne odgovara vam? Lajkuje tuđe objave? Evo kako „digitalna ljubomora“ može da preraste u opsesivnu potrebu za kontrolom

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala. Vrati se na vest

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

Vrati se na vest